Srpski književni glasnik

812 Срлски Књижевни ГЛАСНИК.

ваца, тако да он оста забезекнут и збуњен, док је Одиберта брзо упадала, грдећи оштро свога брата. Какво је то понашањег То је у Паризу научио» Сигурно у Предграђу Сен-Жермен, код својих војвоткиња 2

— Но, причекај бар док ти буде жена!

А Хортензији:

— Он вас толико воли... ЈБубав га сажиже, јадника!

Отада, Валмажур је, долазећи по сестру, држао да треба да начини мрачно и тајанствено лице као какав јунак на насловној слици музичких комада: Море ме чека, вишеже Хаџуше! Девојку је то још могло и дирнути; али је сироти младић заиста изгледао сувише ништаван.

- Он је само умео да глади свој филцани шешир прича-

јући о својим успесима у отменом Предграђу, или о свом глумачком супарништву. Једног дана, говорио јој је читав час о неучтивости лепог Мајола, који није хтео прићи да му честита после једног концерта, и понављао је непрестано: — Дакле то је ваш Мајол! Међер није баш учтив, ваш Мајол.

Уз то, Одибертино непрекидно мотрење, њена строгост каквог чувара морала, према овом студеном љубавном пару. О, да је она само слутила каква је гроза и одвратност испуњавала Хортензијину душу због њене ужасне заблуде.

— У! страшљивице... страшљивице.. говорила јој је понекад сељанка, смејући се силом, док су јој очи севале од љутине, јер она је налазила да се ствар сувише отеже, и да девојка оклева из бојазни од прекора и отпора својих родитеља. Као да би то могло уздржати ову слободну и горду природу да је у срцу осећала праву љубав; али како да се каже: „Волим га“, и да се наоружа, загреје, бори, кад се не волиг

Па ипак, она је била дала реч, и свакога дана су јој досађивали новим захтевима; тако овом првом поја-