Srpski književni glasnik

Нума РУМЕСТАН. 813

вом у ЗКанпо'у, где се сељанка упињала да је одведе по сваку цену, рачунајући на успех, на занос општег одобравања, да ствар приведе крају. И, после дугог опирања, сирота мала је најзад морала пристала на овај ноћни излазак без материног знања, који је нагонио на лаж и на понижавајући дослух са Одибертом; она је попустила из страха, из слабости, а можда и у нади да тамо опет поврати свој први утисак, ишчезлу чаробну слику, да распали пламен који се тако очајно утулио.

ХМ зка по.

Где је то онаг... Куда идег... Кола су ишла дуго, дуго; Одиберта је седела поред ње, држећи је за руке, и успокојавала је, говорећи у грозничавом жару... Она није гледала ништа, није чула ништа, и крештање овога пискавог гласића, кроз зврку точкова, није за њу имало никаквог смисла, као што ни ове улице, булевари, куће, нису сада имале свој познати изглед, него су јој, због њене узрујаности, изгледале необичне, бледе, као да их је посматрала са погребних или свадбених кола ..

Најзад, један потрес, и кола су се заустављала испред једног широког плочаника, преплављеног бљештавом белом светлошћу, која је сакупљену гомилу оцр: тавала као мравињак црних сенки. Једна билетарница на уласку у један простран ходник, једна врата, обложена црвеном кадифом, која су се сама затварала, и одмах дворана, огромна дворана, која је, својим сводо: вима, побочним пролазима и високим зидовима обложеним вештачким мрамором, подсећала Хортензију на једну англиканску цркву где је једанпут присуствовала неком венчању. Само, овде су зидови били излепљени раз: нобојним плакатима и огласима: шешири од плута, кошуље по мери за 4,20 дин., рекламе стоваришта готовог одела наизменце са сликама добошаревим, чију су биографију викали пискави гласови продаваца програма,