Srpski književni glasnik

832 Српски Књижевни Гласник. Његов је главар у Загребу био бискуп Шрот. Овога главара просвјете у Хрваткој приказује „Вгатшзјау“, да је „највећи језуита у нашој домовини, и опет не језуита у благом смислу, него као што си га Лутерани представљају, не вјерујући ни Бога ни врага. За част какову све ће учинити, све ће тврдити и лагати — та знамо сви, како он безобразно недужнога загребачкога бискупа Х(ауслика) грди, псује, опада и прогања, само да га свргне и на његове се мјесто попне“. (2а). Даље се о Шроту приповиједа, каква сва зла дјела проводи као католички епископ. Све би му још опростили: „но могу ли му опростити, што је дух народности бунтовним духом прозвао и уништити га наумиог.. Могу ли то Хрвати мирним оком гледати, како настоји у домовину нашу старо незнанство и помрчину увести, пошто је предложио конзилиуму да се загребачка академија у Канижу премјести >“ Прекорава Шрота, да је као врховни цензор књига и управљач наставе лажно извијестио краља, да цензор Мачик знаде народни језик, премда то није истина. За овога Шрота се пише (26), да му је трбух Бог, а музе ходају око њега на двије ноге, и он их као католички свештеник воли.

Да нам буде слика о приликама у Хрватској за овога београдскога бијега наших новинара још јаснија, ево неколико редова, који су потпуно одговарали истини, баш из „Вгапзјауа“. „Конзилиум (намјесништво) тако поступа од неколико љета с Хрвати као с робови. Свему се прогиви, што Хрвати желе, све ради, што на њихову пропаст смјера. Службе подјељује у Хрватској и Славонији самим Маџаром или барем маџароманом“. Послије се тога наводе примјери, како се поступало с Хрватима, који су били професори на правословној Академији. МИ саме одредбе бечке канцеларије нису поштивали.

Трвења су била особито жестока у пожунском сабору. Изазивали су их Маџари наметањем маџарскога службеног језика за Хрватску и племићи из Турова Поља, крај Загреба. Представник туропољаца Јосиповић