Srpski književni glasnik

ХРВАТСКЕ НОВИНЕ У БЕОГРАЛУ 1844 ГОДИНЕ. 838

је у Пожуну оптуживао Хрвате Илире овако: „Илири су сами неваљали људи, лопови“. ИМ загребачки је бискуп Хауслик међутим лоповима (ба). По Јосиповићеву мишљењу је свему крива Аустрија. „Ми се морамо, рече он, побунити, јер од ове злочесте аустријанске владе не можемо ништа добро очекивати“. (ба).

Још само неколико врста о „Вгашзјауц“.

Занимљив је чланак „Жеља родољуба“, у којем се приказују сви политички захтјеви тадашњих родољуба илирских. Међу осталим захтијева писац увођење „народнога језика у јавне послове“, оснивање катедре за народни језик и да се сва предавања држе на народном језику; требало би увести народно позориште, основати университет, подићи трговачке и обртничке школе, које би полазили ђаци „из Угарске, Србије, Босне, Славоније, Далмације, а може бити и из Крањске, Корушке и Истрије“. — Особит је чланак „Загребачка цензура“. Оно, што је протерало родољубе из домовине у Београд, строгост загребачке цензуре, то се у овоме чланку примјерима доказује. Ту имаде управо смијешних цензорових задјевица, који није знао „илирски“. Тако је Мачик брисао ријеч „главом“ у реченици „краљ је главом, дошао у Пожун“, — јер да без главе краљ не може доћи; брисао је ријеч „ударити“ правим путем у трговини — јер „ударити“ је „револуција!“, и тако даље. Деметер је морао да бјежи у Беч и да тамо штампа своју „Теуту, краљицу илирску“, а Раковчеву су Пјесмарицу трећи пут у Загребу заплијенили, јер је била патриотична.

Међу Хрватима је био први Иван Кукуљевић, који је 12 маја 1843 проговорио хрватски у сабору, тражећи да се уведе народни говор за дипломатски. Тај је говор прво донио „Вгашзјау“ (17-19), који је штампао и ватрени говор Кукуљевићев од 5-1:1844 године и од 6-1-1844 у Вараждину. .„Кукуљевић је тај посао „Вгатзјауа“ назвао

„дрзовитом РеРорв Нилу (87), јер да га он није овлаЕ 58