Srpski književni glasnik

; "А : Ро“ ђ МА М

2

АнтологијА НОВИЈЕ СРПСКЕ лирике. 837 ни за „реализам“; ни за „класично“ ни за „модерно“; ни за „старе“ ни за „младе“. За њега и нема старих и младих; њему је познато да међу старима има младих и старих међу младима. Он зна да млади држе да је све добро

· што је ново; али он зна и то да су „добро“ и „ново“

два засебна појма, и да је „ново“ ново, а „добро“ добро.

_ Уредник ове „Антологије“ није никад у свом животу

(ако изузме доба своје ране младости) имао „савремен“ укус. И као што у страној књижевности иде од Пва и Емерсона до Шанфаре и Чауре, и од Брајентове „Тана: топсе«“ до оних љубавних песмица од неколико стихова из циганске лирике, — румених и врелих као капи крви, — тако и у нашем песништву његове симпатије иду од најранијих и најпростијих песмица као што је „Циц!...“ до Пандуровићеве рафиниране „Светковине“; и од простонародне дикције Радичевићеве, голе као дрво зими, до "богате уметничке дикције Дучићеве, која сва шушти обиљем свога белог и сјајног цвећа. Онога који би уреднику замерио што је у „Антологију“ уносио и те ранеи „просте“ песме, он ће упутити на оне друге критичаре који ће уреднику обратно замерити што је донео песме "Светислава Стефановића, Ћурчина, и Пандуровића; а уредник ће се сам сетити старога Флорентинца, који је говорио: „Онај за кога Гвелфи кажу да је Гибелин, а Гибелини да је Гвелф, тај има право“. Уредник зна да је шири укус справедљивији од ускога, и да у сваком успелом уметничком делу има један део опште лепоте. Уредник ће још своје критичаре подсетити на то да су нове школе одувек презирале старије, и старе новије. Кад тако ствари стоје — пошто међу школама неизбежно мора бити бољих и бољих — онда је неминовно ла понекад гора презире бољу.

Свима тим разним песничким манифестацијама уред. ник је у том погледу поставио један једини услов, битан, те непроменљив за сва доба и све књижевности: — да песма има лепоту, „искру“ лепоте, кратко и просто: поезију. Другим се обзирима није руководио. Ако је у