Srpski književni glasnik

838 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ову „Антологију“ унео песме извесних песника (које ће читалац наћи на свом месту у „Треће Доба“), он то није учинио по укусу данашње незреле и разметљиве моде у земљама средње Европе, зарад онога што је у песништву тих песника „сензационално“, „сексуално“, „криминално“, : — што је, на пример, у томе песништву реч о „паду“ једне девојке, о случају · човека који болује од тешке | болести, или случају човека кога је усуд нагонио да | убије оно што је највише волео, — но просто с тога СД што у песмама тих песника има правога песништва. Уредник, даље, горе наведена мерила није приме. њивао круто, с безобзирном строгошћу; напротив, увек % је вођен рачун о томе да у практици теоријска начела не налазе своју примену до последњих појединости, и да, при свој висини на којој стоји српска лирика, овде имамо посла са једном младом књижевношћу. Огрешења за „дебљину чиодина врха“ нису сматрана као погрешке; и сваком од горња три мерила остављено је с обе стране нешто ивице. Уредник је песнике читао увек с највећом симпатијом, и увек са жељом да од свакога песника унесе у своју збирку што већи број добрих песама. Од сваке се песме све врлине не могу тражити у подједнакој мери: од Радичевића не можете тражити да има стил Дучићев, нити од Јакшића да опева теме сличне Браунинговим или де Вињијевим, или да има облик Хередијин. Неизбежно је било водити рачуна о добу у | којем је песма постала. Уредниково је правило у свима __ тим случајевима било: само онда кад за ману има довољно накнаде, — другим речима, кад недостатак није велики, а врлине јесу, — још другим речима, кад се недостаци изгубе у сјају врлина, — само је онда песма могла ући у „Антологију“. То је једно питање естетичке равнотеже; — за чију правилну процену, наравно, увек остаје одговоран уредник. | Уредник, даље, настављајући своје давнашње навике, старао се и овом приликом да избегне замке којима је посејан сваки оцењивачки посао и да што са: