Srpski književni glasnik

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ. 839

весније коригује своју „личну једначину“. И ако је скоро све песнике ове „Антологије“ лично познавао, и ако је половина „Антологије“ од живих песника, уреднику су личности песника, и по добру и по злу, биле равнодушне. Њему су исто тако биле стране и локалне предрасуде. Кад је, поставши уредником „Српског Књижевног Гласника“, распитивао о томе кога сматрају за најбољег савременог српског лиричара (то је било 1901), њему је пало у очи да су Срби из Србије одговорили да је најбољи савремени лиричар Милорад Митровић; — Срби из Аустрије, Милета Јакшић; — Срби из југозападних крајева, Јован Дучић. Уредник ове „Антологије“ далеко је од тога простодушног локалног родољубља.

Уредник је, даље, тражио и налазио контролу за свој избор у теоријско-књижевној анализи песама. При свакој естетичкој оцени треба имати на уму да она научно и објективно само толико вреди колико можете да је образложите себи и другима. Уредниково је убеђење (које он својим ђацима казује већ петнаест година, и доказује, колико уме, пробантним примерима), да књи · жевни и уметнички ефекти имају своје узроке као и све друге појаве, и да се — сем тога —- могу аналисати и објаснити као и те друге појаве. Више још, они се могу научно и мерити (и ако је то геже од првог). Доказивати то на овом месту није могућно; овде је довољно то поменути, и рећи да за сваки избор учињен у овој „Антологији“ уредник држи да може дати објективне разлоге.

Уредник се, најзад, чувао једне посебне опасности, коју је, радећи овај нарочити посао, запазио јаче но досада; има песама које под нарочитим условима и угловима изгледају лепше но што су у ствари, и могу тако преварити и доброга судију у књижевним пословима. — Такве су, између осталих, песме стављене у музику; благодарећи лепој мелодији с којом су везане у нашем осећању, оне изгледају лепше и саме; тим лакше што су оне обично доиста лепе песмице (због тога су их