Srpski književni glasnik

840 Српски Књижевни Гласник.

компонисти и компоновали); оне међутим не досежу одређену висину. Тако ће, примера ради, Шапчанинова песма „У Поноћи“ и Абердарова „Спаваш ли, злато моје 2“ изгледати ономе који није на опрезу увек лепше но што су и ствари. — Такве су, даље, песме испеване у вези с другим песмама, у „низу“, и које тек у том низу имају свој пуни смисао и лепоту. Код таквих песама, кад цео низ не заслужује да буде донесен, постоји опасност да човек песму из низа не унесе у антологију по осећању које је имао кад је песму у низу читао, а које она више не може да пробуди сама, ван низа. (Такав је случај био са више Змајевих „Ђулића“ — в. „Певанију“, Ђулиће Ши1у, ХУПи ХУШ; са Милете Јакшића Моста Р!огез, и тако даље). — Такве су песме и неке песме песника другога реда које на први поглед не уступају најбољим другим песмама; по пажљивој анализи, међутим, види се да су оне само одблесци туђих лепих пе. сама, „звезде“ с позајмљеном светлошћу. Ништа на први поглед није лепше од песме Душана Симића 2п рет а! ; кад се боље погледа, онда се види да је песма исто толико Ракићева колико Симићева. — Још један извор обмане, од којега се човек не може довољно чувати, налази се често у тој околности што оцењивачу могу бити познати лични доживљаји о којима су песници испевали своје песме; у таквом случају интерес и утисак песме порасту сасвим несразмерно према њеној објективној вредности. — Најзад би био у опасности самообмане онај који не би водио рачуна о томе у којој му се збирци нека песма учинила лепа или врло лепа. У свакој збирци има лепших и међу овим лепшим најлепших песама, које онда, ако је збирка од иоле бољег песника, могу изгледати врло лепе. Пренете, међутим, у „Антологију“, међу најбоље песме најбољих песника, оне изгледају слабе и тамне. Уреднику је напоменуто . да би Јована Илића сонет ХГ из низа „Ох“ заслужио

1 „Српски Књижевни Гласник“, књ ХУ.