Srpski književni glasnik

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ. 841

ући у „Антологију“. И ако без топлине у тону и веће снаге, сонет није рђав; уредник га је био запазио чи: тајући збирку Илићеву, са још два друга сонета, Х и ХП, који су му се учинили још бољи од тог првог. Али унесени у „Антологију“, сва та три сонета изгледала би друкчије но у збирци Илићевој; с тога у „Антологију“ није- ушла ниједна песма његова. |

У свим тим и сличним случајевима, уредник је гледао да се што боље сачува од замака и свих погрешака које долазе од „личне једначине“.

Апсолутне сигурности, наравно, не може бити, и у сваком избору мора остати један део субјективнога. Укус је резултат личних искустава; јасно је да се лична искуства свих људи не могу поштуно поклапати. Уредник се ипак нада да у „Антологију“ није ништа унео што би имало чисто личне вредности за њега, и да је довољно пажљиво радио да избегне крупније погрешке. У осталом, никоме који би остао незадовољан није забрањено саставити другу антологију, у коју би унео све песме које су из ове изостале, и из које би избацио све оне које су у ову ушле.

МТ Више ће уреднику бити жао ако се разиђе с песницима. Њихова је компетенција ван спора; — али су они, по самој природи свога дара, у свом укусу једнострани, те према томе и једнострано компетентни. Затим, њихова је компетенција једна кад говоре о туђим песмама, а друга кад говоре о својим сопственим. Они, даље, скоро увек познају своје најбоље ствари (изузимају се само најређе прилике); али имају понекад јаких симпатија и за понеке мање успеле; — великим делом зато што они код тежих задатака цене и свој напор и своје намере. Тако чине сви уметници. За антологичара, међутим, намере мало вреде (док критичар може и треба да води о њима рачуна). Уредник је, најзад, састављао своју „Антологију“, по свом укусу, за који он сам сноси одговорност. Ова „Антологија“ је његова као што би