Srpski književni glasnik

АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ 845

ђен факт да су песници у својим издањима, свом језику, правопису и интерпункцији понекад некоректни, па и аљкави, они за те ствари имају више осећања но што мисле многи њихови издавачи, и скоро увек више но ти исти издавачи.

Очите погрешке, међутим, и несумњиве немарљивости, исправљане су. Уредник је у том послу стајао на среди између оних предузимљивих издавача наших који у слику „насмијала: засијала“ враћају прву реч у њен источни облик: „насмејала“ — и оних немачких издавача и коментатора „Фауста“! који, не на дику немачке критике, задржавају у „Посвети“ још непрестано бесмислену штампарску погрешку Гега место очевиднога 1124.

Подробније о издавачком послу, видети у Напоменама. 1Х. На завршетку, нека је уреднику допуштено пожелети овој „Антологији“ што више читалаца и што више пријатеља. Он је није састављао овако строго естетички, и с мерилом високо одржаним, само због уметничког уживања које она треба да пружи своме читаоцу; он жели да она да исву корист која се за васпитање укуса и душе може очекивати од доброг песништва. И најширем кругу читалаца треба давати само оно што је најлепше. Лепота је као и истина: она привлачи к себи човеково искуство. Ко је чуо истину, тај је неминовно на путу к њој, ма колико још после тога споро ишао, и ма колико још пута залутао, и ма какве препоне сретао. О лепоти вреди то исто. Као што каже стари Гете: пу песништву је корисно само оно што је истински велико

и чисто. Несавршено песништво само развија наше мане,

тиме што заразне песникове слабости и ми примамо. И то их примамо и не знајући, јер не можемо да увидимо да је оно што нашој природи годи, несавршено“. Успех је, под условом да човек к ствари приђе искрено и пре-

1 В. издања и коментаре Витковског и Ериха Шмита.