Srpski književni glasnik

850 Српски Књижевни Гласник.

нији осећај бескрајно умногостручава. Од закона на за: кон он назире принцип васионе, вечиту аксиому, први општи однос, једини закон који се да је применити на све законе, првобитну нужност коју све понавља не мењајући је. Кад је, идући из апстракција у апстракције, наишао на ништа, он обухвата то ништа својим сажетим духом, како му се не би Бог измакао, и зове ту прву истоветност, то поновљено ништа, продужавано од векова до векова, творачком формулом. Он позајмљује од Хегела биће истоветно ништавилу, а оставља му његову живу диалектику, његову еволуцију прогресивних синтеза, и чека спокојно да се васиона крене. Са истом срећом поправља Спинозу: место бесконачно бескрајне супстанце која у својој вековечној стварности, у своме апсолутном јединству, у својем безграничном опсегу обухвата све квантитативне одредбе, сва стварна решења што их наша илузија расејава по времену и простору: он ставља чудесан постанак свега што постоји бесконачним додавањем вечите нуле самој себи.

По овој теорији, по којој је квалитет само привремена појава, а склад без узрока, дух је најчуднији производ, једна случајна комбинација, несигурна и унек угрожена равнотежа. Не само да дух не може ништа сам собом, не само да он својим радом и својим делима просто наставља дејство средине, него је његово нормално стање бунило и лудило. Тен се у Француској Револуцији гнушао смелости људског духа, безочности Прометеја који се буни против судбине, који ставља идеал на супрот чињеницама што хоће да присили да тај идеал изразе. Истински основ човека, оно што је у њему стварно и стално, јесте то што је време у њему сталожило, механизам који се, услед непрекидног рада, упутио одређеним правцем, покрет нужности, непосредна и груба реакција, животињски нагон. Човек је животиња угрожена лудилом. Зола, узимајући од речи до речи ове дефиниције, писао је психолошки роман у томе тону, и изво-