Srpski književni glasnik

је

К.

УМЕТНОСТ И ЖИВОТ. 851

дио је, са неоспорном силином своје тешке шапе, епопеју

људске животиње.

Ум Ренанов је и сувише гибак, сувише покретан, да би се затворио у ове обрасце ускога догматизма; он и сувише страсно воли живот да би га разложио у мртве апстракције. Као ванредан уметник, он се добро чувао да описује природу простим нагомилавањем слика, трпањем сензација поређаних једна до друге; он уме да бира, и изазива визију ствари изражајем осећања која јој при-

дају извесну духовну лепоту. Он не пориче творачку моћ

духа: неком врстом надахнућа, слободним покретом генија који за себе не зна, створио је човек из првих векова веру и језике, митологије и епове. Али он одобрава научну предрасуду да је влада спонтаности одиграла своју улогу, да она, као и какав неупотребљавани орган, кржљави и изумире. Настало је доба расуђивања. Задатак је човека одсад да анализује дела која он није створио. Као Тенов песимизам, и Ренанов дилетантизам своди дух на неку врсту пасивности и свршује резигнацијом, коју не успева да учини довољно веселом. Ма како де су разноврсна задовољства незаинтересоване радозналости, искључиво посматрање земаљских ствари до: води неизбежно до туге услед немоћи на коју се већ било пристало; једино добро које сањамо, добро које хоћемо и које чинимо, ма колико мало било, буди ви: соке наде које олакшавају терет људске беде.

з к 3

Узалуд сте себе тражили у овој филозофији општег рашчлањавања, ви ту нисте нашли оно што вам је потврђивала свест о вама самим, полет ваше младости, живот у његовоме вечитом неспокојству за бољим, у његовоме непрестаном напору да се прошири и да се усредсреди. Ви сте хтели васпоставити дух у његовим правима, „опет пронаћи људски живот наспрам ствари којима су се наши савременици били предавали“.

Није Зескорисно радити у циљу сазнања. Делање

54»