Srpski književni glasnik

872 Српски Књижевни ГЛАСНИК. тиван) које је преведено са „Копзјап“; наћи ће се непотпуности, као код речи Ваџ, поред које стоји само значење „лдапје“, док сасвим обичног значења „грађевина“, зграда“ нема; наћи ће се и омашке друге природе, као код именице Раг, уз коју је као једина множина наведен облик Каје, мада је он, кад Ка! значи „савет“, готово потпуно истиснут обликом Кагсћасе; и тако даље. Али сличне замерке, као и замерке које би се односиле на избор речи, могу се учинити готово свима реченицама те врсте. По своме спретном облику и јасној штампи овај речник би дакле, и поред тих замерака, могао учинити врло лепу услугу у опште, а нарочито ђацима, да само није онога једнога недостатка. Треба ипак поменути да су штампарске погрешке доста честе, — понеке, као Рашћен (лењост) место РЈашћен (млакост), директно буне — и да је нагласак означен само у српско-немачком делу.

Речник Јована Кангрге је џепни само по формату; по обиму је он много ближи познатим речницима од Поповића и Грчића но џепним речницима. Али ако је он нешто мањи од та два речника, он зато има над њима друга преимућства. Прво и највеће је у томе што је у њему нагласак по правилу означен кадгод није на првом слогу; ова му је особина од неоцењиве вредности нарочито за школу. Друго је његово преимућство у томе што су провинцијализми, којима у својим тумачењима тако обилују поменута два речника, у њему сведени на најмању меру. Треће му је преимућство у сразмерно већем броју страних речи које се у немачком употребљавају. Четврто је преимућство у оним сложеним речима чије се значење не може разумети само на основу њихових саставних делова, као на пример код АтерезтеПе (пристаниште). И, најзад, пето велико преимућство његово јесте у многим новим речима; тако је, на пример, право задовољство наћи у овоме речнику скромнога формата изразе као што су оепопеп и Уетопипо (компоновати, композиција) које још нису ушле ни у тако велике речнике