Srpski književni glasnik

882 Српски Књижевни Гласник.

— Сутра је недеља. Казаћу мајци да идем код једне другарице, па хајдмо у Топчидер, кад сте тако навалили !

Влајко приста без размишљања. Тек кад се раста од девојке, сети се да је остао без пет пара.

Потрча да узајми шта од другова. Али они који би му дали нису имали; они који су имали, нису му хтели дати.

— Море, прави се глув! — рече му један друг, кад му се Влајко повери.

Мара и Влајко срели су се у једној улици, грубо калдрмисаној, тачно у време које су заказали. Од кућа су већ расле сенке, и сјајно сунце, пред почетак лета, пливало је западном половином неба. Ипак је још било рано, те по улицама није било много света. Њима он није ни требао. Они су желели да се предаду млаком ваздуху који је наваљивао на Београд као надошла река, и да иду што даље од вароши, срећни што су сами.

Кад је Мара угледала свога пријатеља, који ју је већ чекао, наслоњен на стуб једне лампе, пошла је брже и сигурнијим кораком, па му је топло стегла руку. Тада је лако руменило облило њене образе... једно здраво руменило које је ишло до првих праменова косе.

Без речи, ударили су другим путем, камо су их водили младост и лепо време.

Сунце је обилно изливало своју светлост по кућама и земљи. Све на што је падало увијало је у свечано, весело одело. Дан је био од оних млаких летњих дана када се око нас осећа оргијање природе.

Влајко је весело ишао поред своје пријатељице и» пипајући се по који пут за џеп, желео, с једним болним осећањем, да и он полети безбрижно као лептир, да рашири своје велико срце од двадесет година... да га рашири снажно као кестен своје олистале гране, да сеи он заборави страсно, као чела, на једном цвету.

И млада девојка је, несвесно, пила миље из ваздуха тога дана, заборављала на фабрику чарапа, опијала се присуством човека који је ишао поред ње, слушала,