Srpski književni glasnik

888 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ж Х У

Раби Азер Абарбанел, са осушеним устима, с лицем отупелим од патње, најпре је гледао без одређене пажње у затворена врата. — „Затворена7,.“ Ова реч пробуди у њему, усред збрке у његовој глави, једну нову мисао. Он је назрео, за тренутак, светлуцање фењера кроз пукотину на вратима, и једна болесна мисао наде, која је долазила услед изнемоглости његова мозга, узбуди га свег. Он се одвуче до те необичне сшвари која се појавила! И, врло лагано, увукавши, с великом обазривошћу, прст у процеп, он повуче врата к себи... Да грдне пренеражености! чудним случајем, редемптор који их је затворио обрнуо је велики кључ пре но што су она ударила у довратник од камена! На тај начин, пошто зарђала реза није ушла у, жљеб, врата су се одваљала поново у удубљење.

Рабин се усуди да погледа напоље.

У модрој тами, он је на први поглед могао опазити један полукруг од земљаних зидова, издубљених спиралом степеница; — и високо баш пред њим, пет или шест камених степена, као неки црни трем који води у пространи ходник, од кога су се могле видети, одавде доле, само прве кривине на своду.

И издижући се, он одмили до трага. — Да то је био ходник, али прекомерно дуг. Осветљавала га је бледа светлост, светлуцање као из сна: неколико жижака, који су висили са свода, плаветнели су, местимице, тамну боју ваздуха: — далека дубина изгледала је као црна ноћ, Никаквих врата, побочно, у свем овом простору. Само на једној страни, лево од њега, проломи, са изукрштаним решеткама, у удубљењима зида, пропуштајући полутаму, мора бити вечерњу, судећи по црвенкастим пругама које су одсецале, овде-онде, поплочени под. Да страховите тишине !... При свем том, тамо доле, на дну ове таме, можда неки излаз води у слободу! Дрхтава нада Јеврејинова била је жилава, јер то је била последња нада.