Srpski književni glasnik

МУЧЕЊЕ НАДОМ 889

И не устежући се више, он се дрзну да пређе на камене плоче, држећи се оног зида где су били проломи с решеткама, напрежући се да се изгуби у тамној боји дугих зидова. Он је одмицао лагано, вукући се по грудима — уздржавајући се да не викне кад би га заболела рана, скоро задобивена.

Одједном, шум сандала који се приближује допре до њега, одјекујући у овом уском пролазу од камена. Он се стресе, страх га је гушио; вид му се помрачи. Ето, свршено је, без сумње! Он се згури, чучећи, у једном удубљењу, и полумртав, чекао је.

Један извршилац ишао је журно. Он прође брзо, држећи у руци кљеште за кидање мишића, са спуштеном мантијом, ужасан, и ишчезе. Велико узбуђење које је мало час притисло рабина, као да је обуставило ток његова живота. Он оста, скоро цео час, неспособан да учини ма какав покрет. У страху да ће му повећати муке ако га ухвате, он помисли да се врати у своју тамницу. Али стара нада шапутала му је, на дну душе, оно божанско Може бити, које крепи у најгорој невољи! Та десило се чудо! Не треба више сумњати! Он поче поново да мили ка могућем спасу. Изнурен патњом и глађу, дрхћући од страве, он је одмицао! — А овај гробни ходник некако се тајанствено издужује! И он, одмичући непрестано, видео је пред собом једнако таму, тамо доле, где је морао бити спасоносан излаз.

— Ох! ох! Ево поново одјекнуше кораци, али, овога пута, лакши и потмулији. Беле и црне форме, с дугим шеширима са савијеним ивицама, двојица инквизитора појавише се, издвајајући се из црног ваздуха, тамо доле. Они су међу собом говорили полугласно, и изгледало је да су противречили један другом у неком важном питању, јер су махали рукама.

Опазивши ово, раби Азер Абарбанел склопи очи: срце му је лупало да га убије; кроз његове дроњке проби ладан самртнички зној; он оста са отвореним