Srpski književni glasnik

890 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

устима, укочен, опружен дуж зида, под зраком једног жишк«а, укочен, призивајући у помоћ Бога Давидовог.

Кад су стигли преко пута њега, оба инквизитора застадоше под светлошћу лампе — свакако случајно, у току своје препирке. Један од њих, слушајући свога саговорника, погледа рабина. М, под овим погледом, чији израз најпре није разумео, несрећнику се учинило да осећа усијане кљеште како захватају његово јадно месо; дакле, он ће опет постати јечање и рана! Изнемогао, без даха, трепћући, он је дрхтао под додиром ове хаљине. Али, чудновата а у исти мах и природна ствар, инквизиторове очи биле су свакако очи човека дубоко заузетог оним што ће одговорити, и удубљеног у оно што слуша, оне су биле чврсто уперене — и изгледало је да гледају Јеврејина, али га не виде !

И доиста, после неколико минута, оба злокобна дискутатора, говорећи непрестано полугласно, продужише свој пут лагано, на раскрсници одакле је изишао сужањ; нису га видели !... Тако да, у ужасној збрци његових осећаја, овоме прође кроз мозак ова мисао: „Нисам ваљда већ мртав, те ме не видерг“ Један грозан утисак извуче га из обамрлости: посматрајући зид, сасвим уза своје лице, учинило му се да је спазио, преко пута својих очију, свирепе очи које су га посматрале!... Он забаци главу у назад, као изван себе, у жестоком страху, накострешене косе!... Али не! не. Његова рука увери га у то, пипајући камење; у његовим зеницама још је стајао одблесак инквизиторових очију, и он је њега преломио на двема мрљама са зида.

Напред! Треба пожурити ка ономе циљу који је он замишљао (без сумње као у болести) да је спас, ка оним сенкама од којих је био удаљен само тридесетину корака, од прилике. Он се понова крену на свој болан пут, брже, на коленима, на рукама, потрбушке; и ускоро он уђе у мрачан део овога страшнога ходника.

Одједном, јадник осети хладноћу на својим рукама, ослоњеним о камене плоче; то је долазило од јаког