Srpski književni glasnik

МУЧЕЊЕ НАДОМ. 891

млаза ваздуха, који је клизио кроз једна мала врата којима су се свршавала сба зида. — Ах Боже! кад би та врата водила напоље! Јадан бегунац занесе се надом. Он их је посматрао, од горе до доле, не могући да их јасно разазна због мрака који је владао око њега. — Он је пипао: нема затвора, нема ни браве. — Само дугме!... Он се подиже: дугме попусти под његовим палцем; тиха врата отворише се пред њим.

х

„—“ Алилуја!...“ прошапута рабин са захвалношћу одахнувши силно, кад је, стојећи сада на прагу, смотрио оно што се указало пред њим. Врата су изводила у вртове, под звезданом ноћи! у пролеће, у слободу, у живот! Одатле се излазило на оближњу пољану, која се простирала до планина чије плаветне вијугасте линије оцртавале су се на хоризонту; — тамо, тамо је спас! — Ох! побећи! Он би трчао целе ноћи по овим лимуновим шумама, чији су му мириси вејали у сусрет. А кад стигне у планину, биће спасен! Он је удисао свети чисти ваздух; ветар му поврати снагу, плућа му оживеше! Он је чуо, у своме раздраганом срцу, Меп Гогаз Лазарево! ИМ, да би још захвалио Богу који му је доделио ову милост, он опружи руке испред себе, и подиже очи ка небеском своду. Био је у заносу.

У тај мах, учини му се да се сенка од његових руку враћа к њему: — учини му се да се осећа како се ове руке од сенке савијају око њега, стежу га — и да га неко притискује нежно на своје груди. Доиста, једна висока фигура била је поред његове. Он поверљиво спу сти свој поглед на то лице –- и оста на месту задихан, помамљен, мутна погледа, ужаснут, надимајући образе и на уста удари му пљувачка од страха.

— Ужас! он је у рукама Великога Инквизитора, у лично његовим, у рукама пречасног Педра Арбуеца д Еспила, који га је гледао, са крупним сузним очима,и