Srpski književni glasnik

сл

После Бал Ви: 1!

двају војника, који су га водили. Поред њега ишло је високо војно лице у шињелу и качкети, и његова прилика чинила ми се позната. Трзајући се целим телом, шљапкајући ногама по окопнелом снегу, осуђени се, под ударцима који су сипали с обеју страна на њега, кретао к мени, час затурујући с назад — и тада су га подофицири који су га возили везана за пушке гурали напред, — час опет посртао напред — и тад су га подофицири, задржавајући да не падне, вукли назад. А високо војно лице, не изостајући иза њега, ишло је чврстим, одсечним кораком. То је био њен отац, румена лица и белих бркова и бакенбарда. При сваком ударцу осуђени је, као зачуђено, окретао од бола измучено лице на ону страну откуд је падао ударац, и, кезећи беле зубе, непрестано понављао некакве једне те исте речи. Тек кад је био сасвим близу разабрао сам их. Он није говорио, већ грцао: „Браћо, смилујте се, браћо, смилујте се“. Али се браћа нису смиловала, и кад је спровод дошао сасвим поред мене, ја видех како војник који је стајао поред мене одлучно коракну једаред напред и, с фијуком размахувши штапом, снажно распали њим по Татариновим леђима. Татарин се поведе, али га подофицири задржаше, и исти такав ударац паде на њ с друге стране, па опет са ове, па онда опет са оне... Пуковник је ишао упо: редо и, погледајући час себи пред ноге, час на осуђеног, увлачио у се ваздух, надимајући образе, па га полако испуштао кроз отворене усне. Кад спровод прође место где сам ја стајао, ја мимогред опазих између редова леђа осуђеног. То је било нешто тако шарено, модро, црвено, неприродно, да нисам могла веровати да је то човечје тело.

— (О, Боже! рече поред мене ковач.

Спровод се поче удаљавати. И опет су падали ударци с обе стране на јадника који се спотицао, грчио, и опет су били добоши и пиштала флаута, и опет се висока, стасита прилика пуковника чврстим кораком кретала поред осуђеног. Наједанпут пуковник застаде и хитро приђе једном од војника.

— Сад ћу ја тебе помиловати, зачух његов љутит глас. — Хоћеш миловатиг А>

И ја видех како он својом снажном руком у кожној рукавици удара по лицу уплашеног, малог, нејаког војника зато што је недовољно снажно пустио свој штап на црвена леђа Татаринова.