Srpski književni glasnik

802 Српски Књижевни Гласник.

То је тако трајало месец дана, па се одмах појавило оно чудовиште, она авет, која је упропастила мој живот: љубомора. Немој мислити, Десанка, да знаш шта је љубомора. Оно што смо ми звале тим именом то је само играчка. Љубомора је лудило. А ако није лудило, онда је она најгора поквареност.

Како у почетку нисмо, осим код мајке, готово нигде ишли, почела се она показивати само у ситницама. Мој муж је желео да се лепо обучем, да лепо изгледам, да мене виде и да завиде њему; али ја да видим и погледам некога, то је он сматрао за личну увреду. Пребацивао ми је да сам сувише слободна и кокетна. Кад жена има свога мужа, она не треба никога више да гледа. Ја сам се чудила, збуњивала, и опет чудила. Зар ја нешто рђаво радим> Само одговорим познаницима на поздрав. Доцније сам се сетила да је то љубомора, онаква каквом сам је ја замишљала и смејала сам се као нечему нелогичном, детињастом. Ја сам га правдала: воли ме сувише; мора и он имати какву ситну ману, не може бити савршен, и тако даље.

Али он је постајао све гори: почињао да се љути, мој смех га је раздраживао, пребацивао ми је да са играм с њим и да хоћу да га исмевам кад он пати због љубави према мени. Пати! Зашто» Ја то нисам могла да разумем никако: пати сад кад смо венчани, кад сам његова за увек, и кад га тако много волим. Нисам разумела и још сам га волела, али сам тада осетила да је у мојој души нешто напрсло, да је то срећа напрсла, и да ће полагано морати да дође катастрофа. Гонила сам то осећање, али мени мој инстинкт никад није варао: пропаст је дошла, и брзо.

Он је крио своју љубомору. МИ што ме је прво поразило то је да је био лажан пред светом, пред мојом мајком и чак пред мојом браћом, и желео је да и ја будем лажна. Ако смо се споречкали, он се одмах сећао да каже: „Не мораш ти то причати својима“. Ја сам ћутала, али сам зебла. Али он се бојао да га не издам и — био је и на њих љубоморан. Ј

И добио је убрзо премештај. Сам га је тражио, кријући од нас. То ми је после признао. Можеш мислити, мила моја Десанка, с каквим сам срцем сад остављала све своје, да с тим пођем у туђ свет. Али ја сам се решила да понесем крст ако затреба, само да не пате моји и да не пати он. Пред-