Srpski književni glasnik

824 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

тражио какав год начин да се то заглади, али га никако није могао наћи. Он тужно прошапта: „Хвала Богу што имам Жоржа... Да ми није њега, био бих веома иесрећан“.

После му паде на ум да се посаветује с Лимузеном, па се на то и реши; али се одмах сети мржње између своје дадиље и пријатеља, и побоја се да овај не посаветује отпуштање, и поново се изгуби у размишљању и неодлучности.

Часовник изби седам. Он чисто одскочи са свог места. Седам часова, а он се још није преобукао! И збуњен, задихан свуче се, брзо се уми, нађе чисту белу кошуљу, и с таком се журбом преобуче, као дао да га у суседној одаји чекају за некакав изванредно важан посао.

Потом уђе у салон, срећан што више нема од чега стрепити.

Разгледа новине, оде и погледа на улицу, врати се и седе на канабе; у том се врата отворише и његов син уђе, умивен, очешљан, насмејана лица. Паран га дочепа у наручје и стаде страсно љубити. Прво му пољуби косу, па онда очи, образе, уста и на послетку ручице. Онда га поче бацати у вис, подижући га чак до тавана. М уморан тим напрезањем седе на столицу, метну Жоржа на колено и стаде га цупкати.

Раздрагано дете смејало се, пљескало ручицама и цикало од задовољства, а и отац се смејао и узвикивао од милине, при чему је одскакивао његов дебели трбух. Отац се више забављао него ли малишан.

Он је волео свог сина из дубине доброг срца човека утучена и мекушна, који се предао својој судбини. Он га је до лудила волео, страсно миловао, на њега је изливао сву своју стидљиву и скривену милошту, која се никад није могла испољити ни излити, чак ни у првим данима после његовог венчања, јер му се жена одмах показала хладна и без срца.

Јулија се појави на вратима бледа лица, зажарених очију и гласом који је од зла дрхтао, објави: — Господине, већ је прошло седам и по часова.

Паран погледа на часовник, и као човек који се предао својој судбини прошапта :

—- Збиља, седам и по је прошло.

— А мој ручак је већ готов.

Видећи буру, он покуша да је отклони: