Srpski književni glasnik

Господин ПАРАН, 825 — Па ти си ми рекла, кад сам дошао, да ћеш га тек

до осам часова зготовити 2 — До осам часова!.. Ви то извесно озбиљно не ми'слите! Нећете ваљда сад маломе у осам часова ручак давати! Ја сам то тек онако рекла. Али детету би се покварио стомак, кад би у осам часова јело. (Ох! тешко би њему било кад не би никог другог имао сем своје матере! Много се

она стара о свом детету: Ах! красна ми је то мати! Зар то

није жалосно кад и таквих матера има!

Паран уздрхта од очајања и осети да треба једним махом зауставити свађу, која је претила да се разбукти.

— Забрањујем ти, Јулија, да тако говориш о својој го-

спођи! Разумеш ли ме, је лиг У будуће немој се заборављати!

Стара дадиља се зграну од изненађења, окрете се и изиђе

залупивши врата тако бесно да кристали на лустеру зазве-

чаше. Неколико секунада чуло се као неко слабо, нејасно звоњење невидљивих звонцади, које затрепери по мирном ваздуху у салону.

Жорж, у први мах изненађен, стаде весело пљескати ручицама, онда надува обрашчиће и што више могаше викну „бум“, да покаже како су врата треснула.

Отац му стаде причати гатке, али, обузет другим мислима, сваки час је губио ток приче, а малишан, не разумевајући ништа, разрогачених очију, зачуђено га је гледао.

Паран не скидаше очију са часовника. Чинило му се да види како се сказаљка помиче. Хтео би да заустави сахат, да учини време непокретним дотле док му жена не дође. Он се није љутио на Анријету што се задоцнила, али га је обузимао страх; бојао се ње и Јулије; стрепио је од свега што би се могло десити. Само још десет минута задоцњења било би довољно да изазове страховиту несрећу, препирку, грубу свађу, о чему се он није усуђивао ни помислити. Сама помисао на свађу, дреку, грубе увреде, које као бомбе по ваз: духу падају; па онда на две жене како се устремиле једна на другу и очима се прождирући бацају једна другој у лице увредљиве речи, доводила га је до очајања; срце му је лутало, уста се сушила, као да при најјачој припеци маршира, и постајао је тако немоћан, да се као мокра крпа скљока и није кадар ни своје дете подићи, нити га на колену цупкати. Осам часова изби; врата се отворише, и Јулија се опет