Srpski književni glasnik

328 Српски Књижевни ГЛАСНИК. 4

ница, да не би пао, и уђе у салон, где затече Жоржа како седећи на поду још плаче.

Паран се сруши на столицу и безумним очима погледа у дечка. Он више није ништа разумевао, није ништа знао; осећао се утучен, збуњен, луд, као да је однекуд стрмоглавце пао; једва ако се сећао оних страхота што му је дадиља изговорила. Напослетку мало по мало његов се разум, као мутна вода, поче разбистравати, и гнусно откриће стаде га за срце уједати, _

Јулија је тако одсечно говорила, с таком јачином, сигурношћу и с таком искреношћу, да није могао посумњати у њену добру намеру, али је и даље сумњао у њену прониц„љивост. Она се могла и варати, заслепљена својом оданошћу према њему, заведена бесвесном мржњом према Анријети. Али што се више трудио да се утеши, да одагна сумњу од себе, хиљадама ситница будило се у његовом сећању : понеке речи његове жене, Лимузенови погледи, читава хрпа досад неопажених и готово неприметних знакова, шетње доцкан у вече, изненадан одлазак од куће, па чак и понеки покрети, могло би се рећи безначајни, али ипак загонетни, које он није умео видети, није могао разумети, сад постадоше од "огромне важности за њ, и јасно му сведочише њихов спора"зум. Све што се од њихова заручења па до данас дешавало искрсну у његовој очајањем раздраженој машти. Све му сад изиђе пред очи: чудна наглашавања при разговору, сумњиви положаји, и његов јадни ум мирна и доброћудна човека, мучен сумњом, представљаше му као извесност и оно што би могло само сумња бити.

Он стаде с огорченом тврдоглавошћу претурати по памети све што се за ових пет година од његове женидбе дотодило; претурао је месец по месец, дан по дан, хотећи да "све пронађе и свака и најмања сумња уједала га је као осин сжалац за срце.

(Наставиће се.)

.

Гиј де МОПАСАН. (С француског превела С. Г.)