Srpski književni glasnik

330 Српски Књижевни Гласник.

МОЛИТВА.

Ноћ је пуста. У царској дворани Мрачан престо тајанствен ко бајка. А док ветар звижди на пољани, Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,

А Сотона само из прикрајка

Са смехом јој пружа пакла кључе... Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале, Ветрова се небом гони хајка, Звезде трну што су сву ноћ сјале... Бога моли Југовића Мајка.

Сакривена од светине, клечи, Стид је да се са гомилом вајка; Сама, хладна, без суза, без речи, Бога моли Југовића Мајка. Милутин Бојић.

ПОЕНИ

Пепа, када ноћ дође, и када ти твоја мајка збогом каже, када под твојом лампом, полу-нага, погнеш главу да се Богу молиш; У томе часу када немирна душа предаје те савету ноћи; _ у часу када скидаш своју капицу и загледаш под постељу; Кад сан пада на твоје и око тебе; о, Пепита, красна девојко, љубави моја, на шта мислиш ти2 : 4 Ко ће знати» Можда на јунакињу неког несрећног романа; на све што нада нагађа а стварност побија; 3 Можда на велику гору која се тресе да се роди миш; 3 на заљубљене у Шпанији, на бонбоне, на мужа; | Можда на нежна поверовања једног срца безазленог као _

што је твоје; на твоју хаљину, на арије по којима играш:

можда на мене, — можда ни на шта. 4

| АЛФРЕД ДЕ МИСЕ. # (С француског превео Х.). |