Srpski književni glasnik

Њ МА “а. ЖЕ

1."

гај

ВЕРСИФИКАЦИЈА Милана РАКИЋА. 847 песништва слобода према народном десетерцу не иде тако далеко; она се ограничава на прву стопу, али је у њему већа (безобзирност у погледу цезуре и нарочито у погледу главног пресека на крају стиха; него то већ иде на други лист. Овде је пре свега од значаја за нас, да је ритам за све време падајући, и то трохејски, петостопно-трохејски. Наравно да у самом стиху, у оквиру овог падајућег ритма, стопе нису беспрекорно трохејске, него их има свакојаких, као и у народној песми, и још више; беспрекорних стихова у једноме ритму и нема, — осим појединих, — и песме би биле неиздржљиво монотоне кад би их било. Питање је увек само, какав је ка-

ракшер стиха, ритам у главном, падање, каденца.

П

Ракићева версификација познаје свега та два стиха: дванаестерац и једанаестерац; другога је тако мало, да не долази у обзир.

И један и други стих затекао је Ракић у уметничкој «српској поезији. Шесшостопан шрохеј са пресеком на сре: дини, био је један од највише употребљаваних наших стихова кад је Ракић дошао. У Војислава Илића, и у свих песника после њега, у Милорада Митровића, у Дучића, у Шантића, у Милете Јакшића, до Светислава Стефановића, овај се стих врло често налази, и све чешће што даље идемо, и што наши новији песници, имајући више да кажу, све више напуштају краће стихове, осмерац и десетерац, и њихове варијације, толико омиљене код песника пре Војислава. Природно је, да је и Ракића захватио овај стих; у толико природније, што он у српском одговара најобичнијем стиху француских песника (александринцу, шестостопном јамбу са пресеком на средини), у којих се Ракић учио песничком занату, у колико се песнички занат даје изучити. У погледу овога стиха дакле, Ракић на-. "ставља традицију и његова версификација не значи нешто ново

Мало друкче стоји са другим стихом код Ракића, са је-

_данаестерцем. И он се додуше налази и пре Ракића у срп-

ској уметничкој поезији. Има га и код Змаја, Ђуре Јакшића, и Лазе Костића; али мало. Има га, затим, више, код Војислава, и Милете Јакшића. У Шантићевој књизи песама од 1901 једва су три четири песме испеване њим, али међу овима „Остајте овдје!“. У првој књизи Дучићевих песама, из године 1901, има читав низ песама испеваних овим стихом,