Srpski književni glasnik

848 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

управо читави циклуси (на пр. „Пјесме Лејили“, „Моја Пјесма“), међу другима и позната песма „Хајдмо, о Музо!“, коју је Г. Богдан Поповић ставио на чело својој „Антологији Новије Српске Лирике“. Дучић је, колико могу да видим, први почео да меша свесно овај једанаестерац са дванаестерцем,. са много ефекта, и ако не у много песама („Залазак сунца“, „Чежња“, и друге). И као што је Дучић примио овај стих од сво“ јих претходника па се задржао на њему, тако је зацело пре свега под утицајем овог његова стиха певао у једанаестерцу добар: део својих првих песама Светислав Стефановић (Збирка 1903), и _ тако га је од Дучића пре свега примио и Милан Ракић. Али Ракић, почевши да обраћа на њ пажњу и да га негује, није наставио просто традиције које је затекао, него је везао за њ. своје версификаторске амбиције, начинио га својим карактеристичним стихом, и тек услед тога постао је он једним од највише употребљаваних стихова у нашој данашњој уметничкој лирској поезији. Јер и Дучић, који би једини долазио у обзир у погледу одомаћивања овог стиха у новије доба, употребљавао га је уз разне друге стихове, и мање него остале (у првој књизи, на пример, отприлике на петнајст песама у једанаестерцу долазе 25 у дванаестерцу, и 35 у осмерцу, уз још неке друге, дуже и краће стихове); употребљавао га је, даље, на други начин; и, што је најважније, у новије доба престао је да га употребљава сасвим.

Ако узмемо, мало произвољно, да савремено наше лирско песништво почиње са појавом „Српског Књижевног Гласника“ и певањем његових песника, онда је занимљиво пратити, како се држе песници у погледу версификације, специјално у погледу једанаестерца, и каку улогу игра међу њима __ Милан Ракић. — Прве Ракићеве песме изашле су, анонимно, ЈЕ .

два сонета: пе у дванаестерцу („Сурово ће не наша _ | 2

дела стрти —“), други, у једанаестерцу: ЕЦеливасмо га у лице и чело: Удаљисмо се тио, тужно тако; И млади гробар, весело и лако, Закуца сандук и доврши дело.

1 У збирци мало измењено: Целивасмо га у лице и чело, Опростисмо се редом тужни тако, И дође гробар и, вешто и лако, Закуца сандук и доврши дело.