Srpski književni glasnik

ВЕРСИФИКАЦИЈА Милана РАКИЋА. 849

Пре тога, мало оригиналних песама има у Гласнику; још понајвише од Дучића. Све су у дванаестерцу, осим „Заласка сунца“ (П, 425), која почиње у дванаестерцу па се, у другој својој половини, прелије у једанаестерац. У првој песми Дучићевој у „Српском Књижевном Гласнику“, „Чежња“ (1, 265), први и четврти стих прве строфе су једанаестерци:

Небеса празна; немо вече слази —

Иначе, прва цела песма у једанаестерцу у „Српском Књижевном Гласнику“, то је овај Ракићев други сонет. На брзо затим, у свесци од првог маја и. г. (М!, 663), јавио се Ракић с песмом

Шуме бокори цветног јоргована —

с којом је имао толико успеха, и коју је после, у збирци, назвао „Љубавном Песмом“. После ове Ракићеве песме, Дучић је штампао своју песму

Кад сам је позно, небо беше мутно —

(у збирци Српске Књижевне Задруге под именом „Познанство“), целу у једанаестерцу (М1, 884); заједно с њом угледала је света и Дучићева песма „Бдење“, такође у једанаестерцу али измешана са дванаестерцима. Наскоро затим (1. августа 1902: УМ, 1146) изишла је и Дучићева најпознатија песма у једанаестерцу Акорд

(„Чујем у мраку љубичасте ноћи Где шуште звезде —“ ),

и мало касније (1. октобра; УП, 188) „Спавање воде“. Кад је после Ракић објавио у овом стиху песму „Освит“ (1. марта 1903; УШ, 341), и нарочито песмом „У квргама“ (1. априла 1903; УШ, 512) урезао ритам овога стиха у памћење свога покољења, написао је Дучић још песму „Једне вечери у сутон“ (1Х, 592) у једанаестерцу, па је после напустио сасвим овај стих и остао на дванаестерцу, уносећи у њега једва понеки пут по један или два стиха од једанајст слогова, да би прекинуо монотонију или стилистички истакао неко место. То је било дакле августа 1903. Од тога доба Дучић пева само у дванаестерцу. Ракић је, међутим, не само задржао и једанаестерац, него га је све више неговао; јер, док су у првој збирци свега пет песама у том стиху, према дванајест у дванаестерцу, у другој збирци раван је број и једних и других, по тринајст 54

|| | лире + у »