Srpski književni glasnik

850 Српски Књижевни ГлАСНИК.

песама у сваком од ових стихова, и једна у оба стиха. И тај његов стих направио је сада школу. Што се већ после месец дана након његове прве песме, јавља у „Српском Књижевном Гласнику“ песма „Промена“ Јована Маговчевића (У, 582) у истом ритму, али са пет слогова у другој половини стиха, може да буде случај, исто тако као што ће бити случајно, у старом тону, испевала Јелена своју „Тужну Песму“ у једанаестерцу („Српски Књижевни Гласник“ М!, 740); али Стевана Луковића „Песма у Сутон“ (1. децембра 1902; УП, 506), и његове песме „Ох, које вече“ и „У позни час дана“ (УШ, 429 и 430), стоје вероватно већ под утицајем Ракићева стиха. На годину дана после прве песме Ракићеве, јавља се (16. априла 1903) његов досад најбољи ученик Сима Пандуровић са својом првом песмом у „Српском Књижевном Гласнику“ (УШ, 592): „Северна ноћ“, у једанаестерцу. Тада једанаестерац захвата све шире кругове, почиње полако да се такмичи са дванаестерцем, и данас владају обоје подједнако неограничено стихом наших песника. Алекса Шантић, који у збирци од 1901 има свега три четири песме у једанаестерцу, у „Песмама“ 1911, (изд. Српска Књижевна Задруга), од 86 песама свега има 41 у једанаестерцу а само 34 песме у дванаестерцу; у њему су испеване „Претпразничко вече“, „Јутро жетве“, „Сијачи“, и тако даље. У Симе Пандуровића, Данице Маковић, Вељка Петровића предоминирају једанаестерци.

Ракић је показао, још боље него Дучић и други песници пре њега, да се у једанаестерцу може говорити на српском језику песнички врло убедљиво и снажно, лично и изразито, и да је ритмички овај стих мање монотон од дванаестерца. Он сам испевао је у њему своје најкарактеристичније песме: из прве збирке, уз онај први сонет, „Љубавну Песму“ и „Искрену Песму“, затим „У квргама“ и „Освит“; из друге збирке све три „Серенаде“, „Обичну Песму“, „Прелазно покољење“ и др.. Овај стих је ритмички и метрички виши и савршенији од дванаестерца, и треба за њ више уметности и музикалности. Кад се креће на врховима своје версификаторске вештине, Ракић употребљава овај стих: за нарочите ефекте, за бравуре, за музички уздигнут тон; пример: Серенаде, и особито песма „Вариације“. На другој страни опет, он се служи њиме кад има да каже нешто интимније него обично („Искрена песма“, „Обична песма“), или нешто крупније и гласније него