Srpski književni glasnik

852 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

фикација, у својим основама врло сродна нашој народној версификацији, т.ј. да је и у једној и у другој апсолушно одлучан падајући ришам, и то двосложно падајући, трохејски ритам. То значи, да је карактер нашег језика у погледу ритма апсолутно трохејски, те да се јамби у стиху могу правити само с напором, јер не излазе из природе нашег језика. Постоји, међутим, тенденција у уметничкој версификацији, да се избегне једноликост и нађе промена, и уметничко би песништво много жртвовало, да може суверено владати и ритмом који пада и ритмом који се диже; али се наш српски језик толико противи овоме другоме, да се и наши највећи версификатори морају задовољити слободама које им остају и које могу пронаћи у оквиру стиха са падајућим ритмом. Што је преко тога, то је нарочит напор, и онај који прави беспрекорне српске јампске стихове — ако их прави, тј. ако то нису трохеји са Ашнак-ом, што се даје утврдити —, тај заслужује нарочиту похвалу. — Занимљиво је у овом погледу повући паралелу између нашег језика, и романских језика на једној а германских на другој страни. Француски и талијански, услед. своје мелодичности те нагласка који варира, згодно се подају уметничком песнику и за падање и за дизање ритма, и метар код њих и не почиње најнижом ритмичном јединицом, стопом, него одма читавим делом стиха, све до пресека. Насупрот њима, немачки језик има сталан нагласак и одређен ритам; али, немачки језик, иако су му поједине речи наглашене на основном слогу те имају углавном падајући ритам, у реченичном је склопу, у говору, добрим делом ритма који се пење (услед члана пред именицом који је једносложан, услед. предлога, сложених речи и др.), тако да и јампски стих у песништву није мање природан од трохејског. У немачкој метрици, управо, још се расправља питање, који ритам потиче више природно из самог језика. Код нас су, међутим, а реч пш реченица падајућег ритма, и ми имамо и у речнику и у говору све саме трохеје; и наш је нагласак на основном слогу, али ми немамо члана пред именицом, нити толико обиље сложених речи као Немци, а што и имамо, нагласак је опет на првом слогу, — чак наши предлози привлаче често нагласак са имена на себе, те нам полове и оне ретке случајеве где бисмо, услед једносложности већине предлога, имали највећи број јампских стопа у реченици. Ритам нашег језика је очај-