Srpski književni glasnik

ВЕРСИФИКАЦИЈА Милана РАКИЋА. 853

нички падајући, и ту ништа не помаже. То се види и на версификацији наше савремене уметничке поезије, чији је карактеристичан и значајан представник Милан Ракић.

Милан ЋуУРЧИН.

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД.

КОМИКА ТРАГИКЕ.

[У чистоме Зраку, комад у једноме чину, од Н.Н. Низ Стрмину, комад у једноме чину, од Срђана Туцића. Са својима, комад у једноме чину од Александра Илићај.

Макс Десоар,:говорећи о радости и смеху поводом глупости и бесмислености, цитира из једног хумористичног листа

овакву једну басну у којој нема ни труни духовитости: „Био

једном један принц који се звао Агнес и који, око поноћи, оде на црквено гробље, да тамо влада. Ту га сретне један човек који му се приказа као покојни Кромвел, и рече му:

'О, врати се, о врати се! (О Кећг шт! Кећг шт!) Али овај је

разумео: О јешт, јегит!, заплака се и претвори се у каран-

фил. У чашици каранфила за тренутак се створи кап росе која

је личила на једнога фламинга, и кад се тај базилиск огледа

у огледалу уплаши се толико је сличан био“. Тако гласи та

„духовита“ прича од које се човек смеје као после оскорушина зелена воћа. У духовитости, у „вицу“, у опште, допушта се непоштовање логике. Ту се, најзад, и не ради о логици, како би то неко рекао. Али, и то суверено непоштовање логтике мора да има своје логике, мора да има своју меру, свој вануобичајени круг по коме сме да се креће. И нелогично, на

"своме месту, има своју логику. Тај је случај у пародији, у

травестији, у посама и мимама, у свима циркуским аугусти-

јадама, биоскопским тонтолинијадама, и тако даље. Насупрот свима осталим уметностима, где се, ради успеха, тражи осло-

нац у природи, у истини, или у ономе што је могуће као истинито, овде се тражи у неприродноме, у немогућем, у „Иизигравању природе“. Само, и у првоме случају каоиу другоме, тражи се да се то постигне. У супротном случају,

1 Мат Реззоћт. Аегћенк ипа Апдетете Кипзћићззепасћајћ. 1906.

а а МЕ