Srpski književni glasnik

Позоришни ПРЕГЛЕД. 855 јица јесу разбојници, али Г. Срђан Туцић није Христос. Јер, на страну сви уметнички обзири о којима ми у опште нећемо ни разговарати, — јер, Г. Срђан Туцић је страшно крволочан човек. Г. Срђан Туцић, као, рецимо, Шекспир или Марлов, убија људе на сцени и по својим приповеткама као од шале. Он ради својски да изазове ефекат: сељаке обуче у декоративан костим свога краја (у том погледу уживамо као у сликама Г. Јоза Бужана); сељанке изабере као Јанко Веселиновић: „кршне“, „једре“, „витке“, и тако још неколико придева; удеси тепања и миловања, — и ефекта нема. Онда Г. Срђан Туцић, као оно што су стари Грци изводили на сцену голу жену да би створили ефекат, удари у крволоштва. Једноме осече руку (у новели /Товрашак, по којој је компонована и једна мала музичка слика), а овде главни јунак секиром убија мужа „вољене“, и, док полиција два сата чека пред вратима да затвори кривца, главни јунак и „вољена“, сељак и сељанка, по интелекту обични Петар и Петрија, преду мисли с једне преслице која нимало није за њихове дебеле, испуцале и тешко покретне прсте. Јер, кад је он био способан да секиром убије њенога мужа, разговори као овај: „Убивши њега, убио си тебе у мени“, у најмању руку, дају комичан ефекат кад се посматра она; кад се пак посматра он, још је смешније да овај обични сељачки милосник може да „психологише“ онако како то он ради. Г. Срђан Туцић се био сасвим заборавио и, радећи материјал, убацио и нека своја читања и психолошка мудријања. — Ипак, ова драма је најмање комична. Она је, по материјалу, захићена из живота, и сува је штета што се писац, као и први, бацио у екстазу и емфазу приликом сређивања, организовања и решавања материјала. Први је отишао са крилима Милована Видаковића у висину, у чисти зрак, где није било ваздуха за њега, а, други се сурвао низ стрмину, јер је и себе и главне јунаке послужио вином које нису могли да издрже. Ефекат је, наравно, био комичан.

Трећи комад је комад Г. Александра Илића. Комад се зове Са Својима. Г. Александар Илић ми личи на две животиње... (Пре свега, да се разумемо. Ја говорим добронамерно и симпатично, и то ће се одмах видети). Г. Александар Илић ми, дакле, личи на две животиње: на јазавца пред зиму, и на кокошку која не носи јаја. Као Јазавац пред зиму, он је неуморно скупљао материјал, и скупљао све на шта је наишао.