Srpski književni glasnik

Па УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 857 званични. Импресионизам је уступио вођство нео-импресионизму, који његовим оружјем наоружан, разбија ограниченост његовог натурализма и уноси вишу сврху, душу, унутарњу вредност, симбол, шта више и стару, озлогашену велику композицију, док се иза њих појављују, из далека још, нови револуционари технике, они који се називају најмлађима, који сумњају у све што је до сада учињено, називају све конвенцијом атељеа и у свим правцима испитују могућност нове уметности. Мане, Моне, Сисле, Писаро су замењени Ле Сиданером, Бенаром, Менаром, Дениом, Виларом, па Сезаном, Гогеном, Ван-Гогом, док разбијачи форме, кубисти, завршују крајњу левицу. М пре готових дела, као и у књижевности последњих десетина година, претходе теорије, искључиве, громогласне, узимајући размере читавих филозофских система, и увећају ако не број присталица, онда зацело број радозналих.

И као одблесак свега тога, врло богата, разноврсна, представљајући зато што су у њу ушли извесни нови људи, и више уметности и више новине, овогодишња изложба није за нас само велики југословенски национални успех него доказ да се и код нас нешто догађа, да је бура европског мора 'усталасала и наше језеро.

Онда је прва занимљивост заједничке изложбе, склоп-љене из више народних група, видети како се утицај разде„лио, где је наишао на најмањи отпор, или најтежи терен. Ако је критичар, као што је рекао Макс Либерман приликом скорашње повике на критичаре не-сликаре, непозван да суди о делима кад сам није сликао, кад се помири с тим да, «слично са познатом реченицом Анатола Франса, критичар изложбе може једино да покаже клупу с које се, по њему, "види највише лепога, онда му је дозвољено да се забавља својом идејом и да налази занимљивост изложбе тамо где он хоће.

Заједничка изложба је све пре него упоредна. Њен циљ стоји више од решавања питања: ко је даље отишао. Она може значити и могућност да ће се наћи нешто опште свима, једна доминанта, извесна аналогија уметничке анализе и син"тезе, једна душа, један нерв, једна ретина. М то не зато што би уметници хтели да се подреде једној југословенској физиономији, да на њој и раде, него спонтано, зато што су приближно исти елементи расе унесени. То јединство, та танка црта