Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 859

има као општу физиономију извесну утанчану осетљивост, уметничку повученост и отменост чистих сликарских намера. Иста се физиономија појачава слабошћу цртежа, недовољном поузданошћу у распореду простора, неспособношћу да даду слици чврсту грађу, да се не разбију и не расплину више но што мора бити расплинут нео-импресионист, чији је садржај сав у боји, која зрачи преко линије.

Због тога се они могу поносити да су најмање имали за себе оне који су као добри Југословени, сматрали за дужност да посете изложбу. Они највише задају страха плашљивој ограничености, а ипак нејасно уливају поштовање оним другима, који са самопоуздањем задовољног свакидашњег чевека умеју да праве познате примедбе о „истинитости“, „природности“, „сличности“. Њих је поштедео и гледалац патриота Југословенин. Треба имати извесне нерве да се с платна може примити музика тона и мисао боје, да се вибрирањем живаца може усталасати душа. Они траже од гледаоца све, целог човека за себе, усредсређену, затегнуту пажњу сву преданост. Они нису приповедачи (сем неколико Веселових ствари) и немају радост у сликању, ведре забаве палете и смеле виртуозности четкице.

Лакше је у томе са Србима и Хрватима, или Хрватима и Србима, јер држећи се наше скале, Загрепчани долазе пре Београђана. ИМ једни и други као група дају много више разноврсности, што је добар знак за расу, и имају најразличитијих елемената, од свих оних које, у Паризу на пример, представљају и музеји, и Салон Француских Сликара, и Народни Салон, и Јесењи, и може бити, Независни. Ипак је разлика између обе групе Србо-Хрвата очигледна у неједнакој мери труда око тражења, у борби, у жеђи за новим. Хрвати у томе стоје далеко више. Код Срба, а ту не узимам Мештровића, који је ван еволуције група, ван времена, има извесног одмарања на једној мртвој тачци. То важи и за оне који су полазили некад напред. Више портрета и слика за продају него решавања проблема у себи самом. Осим Бранка Поповића, који је унео најновије и може се узети као представник крајње левице у Француској, Јесењег салона, где најмлађи, извикавши за своје учитеље Сезана, Гогена и Ван-Гога воде борбу, све је остало тамо где је било. Ни изванредни портрети којим се представља боље но икад до сад Риста Вукановић,

пијан