Srpski književni glasnik

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 865

стаје уз радњу коју илуструје, радњу која је више део приче него ли изазвана драмским конфликтима. Осим тога хор главни део ораторијума, је у „Васкрсењу“ не само приљежно и лепо израђен него му је и велика улога описивача дата тако да је епски елеменат са исто толико пажње обрађен као и драмски. М тиме је и ово велико концертно дело постигла иста судбина многих њему сличних: оно је једна мешавина драмске обраде и несумњиво јасно изведених одлика ораторијума (епике). ИМ један и други су на смегњи једно другом. И због тога, ја мислим, ово дело није ни чиста хришћанска музичка драма, ни ораторијум. Јер је епска опширност победила — и ако не сасвим уништила, драмску концизност и сву силину и живост драмских акцената. Оно у опште није од оних која вечито живе, која су у свима детаљима иу свима линијама савршена јер су стилистички одређени. Али поред свега тога „Васкрсење“ је интересантно дело зато што нам је свога творца приказало у врло лепој боји. Г. Христић је овим делом више него десет пута успео да нам докаже: да располаже лепим талентом и солидним музичким образовањем. И још више: да ствара што му је то потреба а не публике ради. Он је своје ново дело поставио на врло широку основу и музички — без обзира на то колико ова музика има оправдања кад се доведе у одношај са текстом и сценом, на пуно је места успео да развије лепе контрасте и логичне градације. Његов оркестар је пун лепих дескрипција, често у тону врло успео, што доказује да ђе Христић располаже познавањем његове технике. И што ми је нарочито пало у очи Г. Христић има леп смисао за мелодизацију. Има пуно места која су написана са готово ђе!-сапомелодизацијом, нарочито у партији Магдалине. Он иде у томе тако далеко да често и акцент и сав смисао Топ!а!-а жртвује мелодији која се у њему спонтано јавља и не рађа из декламације текста. За доказ ми падају на памет речи Христове: „Мир вам! Оно сунце што с истока ходи, расуло је зраке да разбије таму“. Или речи: Праштање, раздрагана и тако даље. Али — оно што је најважније и оно што, по моме мишљењу, има да пресуди о важности овога дела и о његовом уметничком степену, то је: да је Г. Христић написао музику која за нас и за нашу средину значи нешто страно. — Његова музика за „Васкрсење“ је неоригинална музика не самоу