Srpski književni glasnik

866 Српски Књижевни Гласник.

целом тону него често и у детаљима (мелодији и хармонији и ритму чак и у инструментацији). Много је Г. Христић научио од композитора „Тоске“ и нарочито „Мадам Бетерфлај“. И ако би се имало говорити о гресима које је Г. Христић учинио пишући једно велико и компликовано дело, највећи би грех — а по готову и једини, — био што је музички неоригинилно. Нема сумње да је тешко данас написати оригиналну музику. Историја памти многе музичаре који су стварали школе а у почетку били епигони. Вагнер је био под утицајем француске велике опере све док није почео да ствара свој стил са „Холанђанином“ више са „Танхајзером“ а највише са „Лоенгрином“. Рихард Штраус, емиментан драматичар наших дана, изишао је из школе недраматичара Брамса. Али и једани други, у годинама када се назори развијају до самосталности успео да се еманципује од сваког утицаја. Нашем музичару пак много је лакше и од Р. Вагнера и Штрауса да буде оригиналан, јер има један узор кога нико до сада није угледао, има једну снагу коју нико још није употребио, има нашу оригиналну велику и богату народну музику. Традиције њене су далеко у прошлости, далеко врло далеко, у доба када се почела будити наша народна душа. И у колико смо се ми културно више развијали у толико је и наша народна музика добијала више оригинално и специфично српско обележје. И данас је више него икада јасно да је та оригинална музика, достигла један степен који је довољно јак за основу једне више, уметничке, — национално умешничке. му“ зике. Наша народна музика је основ нашој националној музици. Народна музика нашега сељака, националној музици културнога и музички образованог Србина. И потребно је да се то само констатује, а ја се нећу упуштати у то да овде развијам принципе националне музике засноване на народној. Сваки уметник — Србин ће помоћу ње да изрази своју индивидуалност и помоћу ње да буде оригиналан.

Главно је само да са смислом осети најтананије карактеристике њене и да их пробере, најобазривији чувајући се свега што би било можда страно, наслеђено из византије, са оријента, и да тим чистим, дестилисаним народно-музичким мотивима развије националну музику. А то неће бити тешко ни јед-_ номе Србину, јер ми, деца нашега народа, имамо у срцима нашим |