Srpski književni glasnik

814 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

пографи и многи други узнемирују га због тога. Живети треба, а новца се нема, дакле беда највећа. Изиђе из соде на улицу и погледа по вароши, види весео свет. Смотри своје некадашње другаре, који су последњи ђаци били, и који за књиге никад марили нису — по сто пута сретнији од њега...“ И он са жалошћу закључује: „да је хладно саучешће народа спрам својих књижевника кадро да ове одврати од даљег рада, и то у толико пре, што је сад нови дух времена настао, те су садашњи учени људи постали више материјалисте него спиритуалисте, и што они више теже за добрим и лакшим животом, него за сујетом и бесмртношћу, као што сем већина људи придржава Омирове изреке: боље је бити и жив пас, него мртав лав“. Практичан предлог Ристићев је: оснивање једног народног фонда за помагање књижевника, али његова нада је „да ће нам књижевност само онда моћи процветати, кад се Босна, Херцеговина и Стара Србија ослободе од турског ига, кад буду у тим земљама школе свуда заведене, и кад Србо-Хрвати буду писали једним словима, или боље рећи: кад сви Југословени буду имали једну књижевност“. Уз ову књигу написао је пригодан биографско-књижевни чланак Г. Велимир Рајић. Ако српска књижевност не добија

издањем целокупних дела овог заборављеног дилетанта, доби-,

јају наши књижевни историчари. „Дела Јована Ристића“ су добар докуменат за проучање душевнога стања нараштаја шездесетих година, који је много више хтео и почињао но што је умео и могао.

Ја: БАВЕ НЕКО ве КЊИЖЕВНОСТ. „УСТАВОБРАНИТЕЉИ“. — Као засебно издање Српске Кра-

љевске Академије, изишло је ново дело Г. Слободана Јовановића „Уставобранитељи и њихова влада (1838 —1858)“. Писац је ово дело радио више као придог уставној но политичкој

~

историји српској. Он је у засебним поглављима изучавао главне ·

политичке идеје и установе тога времена, судство, чиновни-

штво, просвету, материјалне прилике, финансије. Затим је.

5

Хо сада

де 5.

Кра ви а Ср ЈЕ у И А

и х Је“ а Ку Мр се инат