Srpski književni glasnik

882 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

Али онда, онако немоћна и болесна, ја нисам умела правилно да мислим. Он се уплашио за мој живот, он је опет постао добар. М ја сам се подавала тој нежности и била захвална. МИ опет сам му поверовала.

Дуго сам боловала, а он је био непрестано добар и необично стрпљив. Хладио ми је главу, тешио ме и плакао, Долазио је доктор, и он није био љубоморан на доктора. Ја сам почела да се надам и охрабрила сам се мало. Молила сам га да зове моју мајку. Жељна сам је: три године нисам своје видела. А он ми је говорио да је мајци тешко да оставља кућу и да не треба да је плашимо позивом. Он јој је писао да сам мало слаба и да сам их жељна и да ћемо доћи чим оздравим. Говорио им је да пожурим да оздравим, јер ће скоро распуст, па ће и „студенти“ бити код куће. О, моја мила два брата већ су били студенти. Опет да их видим! Од радости оздравих. Мој муж је био пресрећан. Молио ме да му опростим и клео се да се сасвим излечио од љубоморе. Можеш мислити како ми је синуло сунце у души. Тражио је да му дам часну реч да нећу од нашег ружног жиживота ништа причати својим. Обећах му свечано и одосмо.

О, Десанка, како ми је та срећа исцелила душу! Заволех га понова из захвалности. Моја мајка, иста, као и пре, јака и велика, али браћа, браћа... Мирко и Бранко младићи, чи: тави људи, паметни и дивни, а Миша већ озбиљан гимназиста. И сви су они мене воле, у мене гледају, нада мном лебде с највећом нежношћу. А мој муж постао најбољи муж на свету.

Тај месец дана био ми је леп, као најлепши сан. Али сам нешто зебла од повратка. Још само неколико дана. Ја сам бледела и дрхтала кад би ко споменуо. Мирко се често загледао у моје лице озбиљно и забринуто.

— Нисам ја више болесна. Не брини се — рекох му, смешећи се, кад смо једва једном могли бити сами неколико тренутака, јер мој муж није поверовао у моју часну реч, и бојао се да га ипак не одам, те се чува да ме остави на само подуже с ким од мојих.

— Сестро — рече мој озбиљни брат — ја бих хтео само да ти кажем да ти ниси дужна ништа рђаво да трпиш. И немој никад заборавити да имаш браћу, која не би могла допустити да ти и најмање патиш.

— Шта говориш, Мирко! — уплаших се ја.