Srpski književni glasnik
ће
Љ УБОМОРА. 883
— Видиш, понекад се бојим да ти ниси срећна. Ти једва личиш на некадашњу Дану. А нама без тебе није лепо, као пре. Онда за чију срећу... Него, опрости, то је можда врло глупо. Само ми кажи истину: је ли он збиља тако добар, као што се показује2
— О, јесте, сад је врло добар и ја сам сасвим срећна –— рекох ја и видех да ме је оно „сад“ сасвим издало, па
морадох да додам: — Само је у почетку био мало љубоморан. — Љубоморан! — насмеја се Мирко. — Па то онда значи да те много воли. — Да...
Шта ћу даље да ти причам Десанкар Мени се смучи кад се сећам, а и теби ћу додијати. Још три године сам живела поред тога човека. Чим смо стигли кући, одмах је почео по старом. Много му је било моје среће. Тада сам видела јасно да је његова болест неизлечива.
Још три године свађа, свирепих, бесних, па онда одвратних мирења, три године одвратности, пакла. ИМ ја сам постала рђавом, па ми је чак чинило задовољство да га једим. Кад би он говорио како тај и тај зна каква сам, па стога пролази поред наше куће, препоручује се, ја сам се смејала и говорила да ме је баш јутрос поздравио и питао за здравље. Ја сам лагала. Он је беснео и питао: Је ли истинар Ја сам одговорила: Жив ми ти, истина је. Једном речју, и ја сам постајала одвратном и падала све ниже и ниже. Али ме је све то страховито умарало. Једаред нисмо говорили шест месеца, једаред два, а много пута по недељу-две. Ја сам осећала да пропадам, и Миркове речи су ме често звале да по: бегнем из пакла. Али све сам се нечега бојала: било ме је страх од скандала, од мајкиног запрепашћења и од овога света што и сад непрестано долази и тражи да задовољи своју радозналост. Ја сам желела да побегнем, али нисам смела и нисам знала како. Случај ми је помогао.
Једна његова сестра од тетке, учитељица, добила је наше место. Често ми је долазила и спријатељиле смо се. Заборавила сам да ти кажем да се он врло бојао да ме остави саму док је он на дужности, и хтео је упочетку да ме закључава, али сам му ја припретила да ћу разбити прозор и звати про-
_ лазнике да ме ослободе, а он се од тога уплашио и одустао.
Сад му је било мило што имам безопасно друштво, али је
56
а ~ АП