Srpski književni glasnik

ЈЉУБОМОРА. 885 видела како је био страшан и како су му сенке око очију појачане, а очи, те проклете очи што су мене некад очаравале, упале су тако дубоко, да нема очију, већ место њих зијају две црне, дубоке јаме, на чијем се дну увијају две змије које се устремљују на мене. Видех да су те змије гладне, видех да би му мој страх и мој гнев причинио свирепо задовољство, па се зато с муком савладах и насмејах се гласно.

— Оџачара пољубила! Истина леп. дечко, али гарав од чађи. Ха-ха-ха! Да није гарав, ја бих га пољубила — баш за инат теби!

О, Десанка, сама сам била крива! Он осу прљавим речима на м:не. Опет, опет паде она гадна реч што вређа и неваљалице. Али ја је сад примих и цикнух:

— Јесам, јесам неваљалица, јесам последња жена откад познајем тебе и опет сам ти жена. Ти си ме начинио неваљалицом, па си после опет неваљалицу љубио. И ја понижена и испрљана то сам допуштала. Јесам неваљалица, јер сам жена највећег неваљалца !...

Он диже руку на мене. Он ме не удари, Десанка, он само диже руку. Хтео је прво да види да ли сме да ме удари. Ја сам и пре опажала да би ме он и тукао, само да се није бојао да нисам можда ја јача. И сад, у највећем гневу, он је још умео да рачуна: дигао је руку и гледао ме у очи. Да сам се ја уплашила, он би ме ударио. Али ја дигох главу, ступих ближе и викнух најјачим гласом:

— Удари, удари ако смеш, кукавицо! Свет ћу да скупим, у помоћ ћу да зовем, скандал ћу да начиним! Удари ме само !...

Он се уплаши и стаде да ме умирује:

— Ти си луда! Нисам ни хтео да те ударим. Кад сам ја тебе тукао 2 Смири. се, узми мало воде...

Погледах га у очи. О, Десанка, то што сам видела, по“ разило ме је. Ја почех да се смејем, па онда да плачем и да се трзам. То је био хистеричан наступ. То ми дотада није било познато и ја се уплаших: мислила сам да је дошло лудило.

Он је знао шта је, али се и он уплашио. Даде ми воде, намести ме у постељу. Није га ништа вређало што га про. клињем и зовем кукавицом. Он поче да се улагује и да ме