Srpski književni glasnik

ЊУБОМОРА 887

туђи, човек у своју одбрану говорио ја не знам. Само знам да се чује и о мени много рђавога. Кад неко осам година пати, нико се не нађе да га спасе или да га бар пожали, а кад се сам отргне, онда већ не може да се прође без оговарања.

И ти си можда чула да волим другога, зато хоћу да се раставим. О не веруј им! Ја сам сита и пресита љубави. Нико не зна, као ја, колико реч љубав може бити понижена и колико мало привлачна. Мене је од ње страх и кад се спомене, мучно ми је, као оно деци, која су се прејела каквог јела, па им пресело и сад не могу да га окусе. Мисле да сам неваљала. Шта ја марим»г Они које ја волим не мисле; они ме знају. Али боли ме: зашто су људи тако рђавирг Рђави или несрећни. Рђави јаки, а несрећни и добри слаби. Кад ће добри да постану једном јаки Ах, кад би нешто сад дошао велики учитељ Христос међу људе и они му довели, не грешницу, већ чисту, оклеветану сиротицу и он казао: „Ко је без греха, нека први баци камен на њу“ — шта мислиш, шта би било» О, затрпали би је, затрпали би је камењем, веруј ми! Сваки би грешник с поносом бацио свој камен

Ах, Десанка, ја можда претерујем и грешим. Не, не, ја верујем да има и таквих људи, који ће баш и грешниџи пружити руку и бити према њој добри. Огорчење моје помало ме заводи и ја сад свуда видим несрећне људе. Ја загледам у очи и видим. Као што се ружно лице не може сакрити иза белила, тако се ни несрећа људска не може сакрити иза лажног осмеха и неистинитих речи. (О, ја могу да тврдим да има још пуно жена које се смеше, а несрећне су као досад).

Али кад воз пође, ја сам хтела да певам од среће. Па ипак на свакој станици сам дрхтала од страха да није дошао муж са жандарима, да ме врати. А кад једва једном стигох и осетих да се Миркове руке раширише и узеше ме у заштиту, ја сам била толико срећна, толико срећна, да сам се изгубила и тек кад ми он узбуђеним, милим гласом неколико пута понови: „Умири се, Дано! Не бој се, мила!“, ја тек онда чух да гласно јецам од среће.

И сад сам код њих, Десанка! И сад тек јасно видим ужас од кога сам побегла. Да видиш моју јаку мајку која плаче, плаче и понавља: — „Јадно моје дете, мученице моја!“ Да видиш како Мирко не може да верује да такво једно ништавило може да вара свет и да изгледа налик на човека.