Srpski književni glasnik

РОМАНТИЧНЕ ДУШЕ. 901 Паскино. Да, ал ми смо сами себи мрежу сплелн Због твог плана.

БЕРГАМЕН. Ти си волео га, је ли2

Паскино. О диван је био!

БЕРГАМЕН. Љутина ме хвата! (Наставиће се.)

Едмон РОСТАН. (С француског превео Сима ПАНДУРОВИЋ.)

ГОСПОДИН ПАРАН. (2)

Више није ни мислио на Жоржа, који је сад ћутао и још седео на поду. Али дечак, кад виде да нико не обраћа пажњу на њ, опет удари у плач.

Отац, скочи, дочепа га у наручје и обасу му главицу пољупцима. Остаје му бар његово дете! Шта му је стало за друго 2 Он га држи у наручју, притискује на груди, и умирен, утешен, љуби му плаву косицу, тепајући му: „Жорже... мој малени мили Жорже... мој лепи слатки Жорже...“ Али се наједанпут сети шта је Жилија рекла... Јест, она је рекла да је његово дете Лимузенов син!... Ох!то не може бити, не, то никако не моме бити, он то не може веровати; он чак не може ни за један секунд посумњати. То је била гнусна клевета, која је могла само у души једне одвратне служавке понићи. И он је непрестано тепао детету: „Жорже... мој мали мили Жорже...“ Малишан, осетивши његово миловање, поново ућута.

Паран осети како му топлота малих детињих груди продире кроз одело и загрева његове груди. Она га испуни љубављу, храброшћу и милином; та блага детиња топлота миловала га је, ојачавала, спасавала.

Он отклони кудраву главицу детињу мало даље од себе,