Srpski književni glasnik

902 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

да би је се са слашћу нагледао. Он је гледаше жељно, заносно, опијен срећом што је гледа, и непрестано тепаше : „Ох малишане мој... мој лепи мали Жорже !...“

Као муња сену му мисао: „А ако одиста личи... на... Лимузена!“ ИМ у њему се појави неко чудно, страшно осећање; силна и ужасна хладноћа прође му кроз цело тело, обузе му све удове, као да му се кости одједаапут у леденице претворише. Ох! ако личи на Лимузена !... и нетренимице стаде гледати у Жоржа, који се сад већ и смејао. Гледао га је престрављеним, помућеним и унезвереним очима. Тражио је на челу, носу, устима, образима, да пронађе да ли су чело, нос, уста или образи Лимузенови.

Мисли му се побркаше, као кад човека лудило обузима, и лик његова детета, с ког није скидао својих помућених очију, преобрази се, доби чудан изглед, невероватну сличност.

Јулија је рекла: „ИМ слепац се не би преварио“. Дакле има нека јака сличност, која се не да изрећи. Али којаг Чело, може бити» Међутим, Лимузеново чело је много уже. . Онда уста» Али Лимузен носи браду и бркове. Како да се пронађе сличност између округласте брадице детиње и браде тога човека, која је длаком обрасла 2

Паран мишљаше: „Ја не видим те сличности, ја више ништа не видим ; јако сам збуњен; сад нећу моћи ништа распознати... Морам причекати; па сутра ујутру, кад устанем,. да га добро разгледам“.

Онда тешећи се: „А ако узличи на мене, бићу спасен, бићу спасен !“

И у два корака пређе салон, да би пред огледалом поредио детиње лице са својим.

_ Намести Жоржа да му седи на мишици, да би им лица била једно уз друго, и обузет силним очајањем стаде гласно говорити; „Јест, нос нам је исти... исти је... може бити... то баш није извесно... а и поглед је исти... Али не, његове очи су плаве... И онда... ох ! Боже мој !... Боже мој !... Боже мој!,.._ ја ћу полудети!... Нећу више да гледам... јер ћу полудети!...“

Он побеже од огледала чак на други крај салона, спусти дете на једну наслоњачу, а он се сруши на другу и горко заплака. Плакао је и јецао тако силно, да Жорж, поплашен очевим јецањем, удари у дреку.

Звоно на уласку зазвони. Паран одскочи, као да га је

.