Srpski književni glasnik

Господин ПАРАН.

903

тане погодило, и узвикну: „Ево је... шта сад да радим",..“ Брзо отрча у своју собу и закључа врата, да би имао времена бар сузе да обрише. Али после неколико секунада поновно звоњење потресе га од пете до главе; он се сети да је Јулија отишла, а собарица то и не зна. Дакле, нико неће отићи да отвори. Шта да радиг Оде он сам собом.

И као неким чудом он наједанпут постаде храбар, одлучан, спреман на дволичност и борбу. Страшан потрес у часу га је преобразио. А после тога, хтео је и да дозна; обузела га помама једног плашљивца и тврдоглавство доброћудна човека да све, ама баш све дозна.

Па ипак је дрхтао! Да ли од страха» Извесно... Може бити још се ње бојао Зна ли човек колико смелост покашто у себи неодољива страха крије»

Пришавши на прстима к вратима, он застаде, да прислушкује. Срце му је лупало да искочи и он не могаше ништа чути, сем потмуле снажне ударе у својим грудима и Жоржов плач, који је уши парао.

Жесток звук звонцета више његове главе потресе га као гром; он зграби кључ и задихан, изнемогао, окрену га у брави и отвори врата.

Његова жена и Лимузен стајаху пред њим на степеницама.

Она с чуђењем, у ком се мешало и помало љутње, упита:

— Зар ти сад отвараш врата» А где је Јулијар

Њему се грло стегло, дисање убрзало, и узалуд се трудио да одговори, никако није могао ни речи прословити.

Она понови питање: — Јеси ли онемеог Питам те где је Јулија. Он тек тада промуца: — Она... она је... отишла...

Жена му се поче љутити:

— Како отишларг Куда» Заштог

Он се мало по мало ослободи, и мржња, која му је срце парала, обузе га против те безочне жене, што је сад пред њим стојала.

— Јест, отишла је... ја сам је истерао...

— Ти си је истерао... Јулију» Па ти си луд...

— Јест, истерао сам је, јер је била безобразна... и дете је... дете је кињила...

— Зар Јулијаг

— А кога се тицала та њена безобразност.