Srpski književni glasnik

“ ЛА

Х

ИТ

УРА

У А ј

МА.

БЕЛЕШКЕ. 957

ски песник П. П. Славејков, један од најхрупнијих представника савремене бугарске књижевности, човек за чије су име тесно везане све књижевне распре у Бугарској за последњих двадесет година.

Пенчо Славејков, најмлађи син заслужнога песника и народног трубуна Петка Р. Славејкова, родио се у варошици Тревни, 27 априла 1866. Гимназију је учио у Трнову, Софији и Пловдиву, а затим је отишао у Лајпциг да изучава књижевност. По свршетку школе, био је професор у Софији, затим директор Народне Библиотеке и управник Народног Позоришта. Строг и правичан, он је са љубављу вршио своју ·_ дужност, остављајући свуда за собом светлу бразду. У по: следње време, дошавши у сукобе, повукао се, огорчен, најпре у Рим а одатле на Комско Језеро. Тамо га јеи смрт затекла, у часу кад је довршавао трећи део своје чувене епске поеме Крвава песма. Као његов учитељ Хајне, кога је толико волео и преводио, и он умире у туђини, од исте болести, скоро као прогнаник, завађен са домовином, и омрзнут од филистара...

Његова су главна дела: Епске песме (1896 и 1898; уједно 1907), надахнуте народном поезијом и страним узорима; Сан о срећи (1908), збирка омањих, лирских песама; На острву блажених (1910), исповест једнога оригиналног и борбеног духа, смела сатира која је подигла буру у књижевним круго: вима; и најзад, две књиге Крваве Џесме, његовог најбољег дела, епопеје робовања и ослобођења, у којој је главно лице Балкан, символ и носилац народних тежња. Поред тога, Славејков је дао низ значајних књижевних огледа, махом у часопису Др. К Крстева Мисао; затим, доста врло успелих превода из страних, нарочито немачких песника. Велики по· штовалац Хајнеа, он је у својим путописима показивао хајнеовски хумор и непосредност у излагању. И по својој инспирацији и по стилу, Славејков је одиста, по речима Г. Ј. Дучића, „бацио први мост између свог народа и других културних народа“.

Снажан индивидуалитет, песник унутрашњег живота, он је опевао гордост усамљеног духа, и летео у висине на крилима мисли и снова. Са свешћу уметника, тражио је он свуда лепоту, као утеху од свега ружног око себе. Сит лицемер: ства, он се у један мах био сасвим повукао у себе, „сломио перо“, не хотећи више да пише за вулгарне „пасуљаре“ (в. његов предговор /Гесмама П. К. Јаворова). У својим филозофским схватањима бића и људског живота, Славејков је визионар, мистик, поклоник дуалистичке филозофије. Познат је његов Песников псалам, који је наменио себи за некролог, где је изражена пантеистичка жеља песникова да се душом слије са целом васином. Огорчене душе, он се обраћа својој другарици у тузи и самоћи, и моли је да га сахрани далеко од гробља „где плач потреса душе“, на једном вису близу Со-