Srpski književni glasnik

ил бр МИ и ва а ИЕ а ба ЕМ КИ БРИ

958 _ Српски Књижевни Гласник. ||| ||| =-ите-_-_____-____-_____-____-____--_-_______-______-_|. ______-_____-______ мм ООМУУИОИМУ О

фије, где је често седео с њом и пријатељима, „где ћутање. пева своју дивну песму“:

Тамо ме однесите, и тамо ме оставите,

У росни јутарњи час, кала шева Спмвол мога духа — носећи на крилима Химву животне радости, узлеће у небеса.

И спустите ме тамо на мермерни одар,

Да ми покој не ремете сузе ни јецање,

Када зсрњача изгрева на плавом небеском своду, Да ми обасјава чело својим миловањем ..

Да гледам чаробно сунце како отвара Таштоме даву радне двери,

И како ноћ звезданог чела шири

У молитви крила преј олтаром покоја

Тада ће можда слух мој чути...

Како, за живот радошћу озарена, Земља сп»ја своју химну нг небесима Са свечаним псалмом целе васионе.

Да би избегао ружну садашњицу, он је загледао дубље у народву душу. коју је добро познавао и волео, и идеализовао је своје јунаке, гледајући их кроз своју уметничку призму. За њега је уметност била светиња, култ и смисао живота. Што се тиче његове песничке форме, он је успевао да, служећи се скромним уметничким средствима бугарског језика. да рељефан израз својим осећањима. Његов стил, мада понекад тежак, има снаге, и верно је огледало његовог гордог и несавитљивог карактера. Јер овај је песник био. једна ретка личност, један силан карактер и борац, и његов губитак погађа не само бугарску књижевност него и цело бугарско друштво. Он је умро као сиромах, мученик и прогнаник. и посмртне почасти које му се спремају неће моћи одагнати сенку коју његова смрт баца на бугарски јавни живот.

Славејков је знао српски, и са интересовањем пратио нашу новију поезију Човек је био изненађен његовим позна: вањем наших песника, и искреношћу са којом је овај за-_ падњак говорио о српско бугарским књижевним приликама. Они који су га познали у Софији при отварању Друге Југо-

словенске Уметничке Изложбе, сећају се добро изразитог

лица Пенча Славејкова, његових дубоких црних очију, и његове оштре, убедљиве речи. Смрћу његовом, Бугари губе једнога од најдостојнијих носилаца своје поетске мисли, и његов се значај осетио тек када се видела празнина коју је за собом оставио. М. И.

Антон АШшКЕРЦ. — Ускоро после смрти књижевног историчара Јакоба Скета и приповедача Јанеза Мецингера, сло. веначка књижевност изгубила је и свога највећег епског пе-