Srpski književni glasnik

810 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

— Хајдмо, само тихо! — прошапутасмо скоро једновремено и уђосмо у шуму за трагом.

Прикравши се до крчевине посласмо ЈЂаљевича у извидницу, а ми поседасмо у сенци. Он изиђе на пропланак, међу пањеве, као лисица; осмехну се, не бих се заклео да се није и облизнуо, и позва нас прстом.

Ми приђосмо: у шибљаку стоје кола с једним кљусетом. Кола су била мала с необично оједеним паоцима. Предњи

и задњи трап били су расточени, а на осовинама су били

оплени са високим ступцима. С десне стране руде стајало је кљусе везано за ждрепчанике конопцима. Вероватно су ти конопци били вршњаци са кљусетом. Камут без подметача

остругао му врат од длаке, дрвене рукунице истрле му 6о-

кове, стари ђем изгризао усне. Камут му склизнуо на уши пошто је сагло главу и, с изразом неописаног умора, штипало траву. Мухе и обади падали му по врату, уједали га за испалу кичму, сисали трбух, улазили у очи. Оно их- није терало, а ако и махне по неки пут рупом, учини то немарно, из навике.

Кожа је на њему висила као огртач на скелету, пропале ноге једва су држале тежину костију, на нас не обрати ни најмање пажње ма да је ЈЉаљевич већ пословао око ланца на руди, разгледао конопац обавијен око ступца, који је замењивао узде. Наредили су му да ту стоји и оно стоји; одраће му кожу — нека деру...

— Е баш богата опрема, није вајде! — прогунђа шумар. — Ни трага од кајиша.. узица на узицу — додаде жалосно.

Седосмо под јелу, чекајући. Љаљевич промолио главу из жбуња, жмирка и осмехује се: — угледао га је већ, Вицка Обглу.

Иде Обала тихо, погнут, кроз шибље, носећи на рамену четири даске. Обазире се, ослушкује, понекад почучне и кроз шибље промиче његова црвена капа.

— Од четири цола — шапуће нам на ухо шумар тајанствено, као на исповести.

Обала допада до нас, већ хоће да натовари даске на кола и бежи — али се пред њим јавља као из земље ЈЉаљевич, клања се и вели: — Бон-ђур, Обала...

Сељак баци даске на земљу, пљуну неприметно и стаде. Имало је неке сличности између њега и његове кобиле. Мр-