Srpski književni glasnik

,

812 Српски Књижевни Гласник

даске у затвор, јер бих ја због вас брзо дошао до прошње. '

Разумеш ли мег...

— Разумем, милостиви господине.

Докле је Обала „разумевао“, ЈЉаљевич му је неприметно пришао и тако га некако згодно докопао за косу, да сељак и не опази кад то би. Одмах сам имао прилику да посматрам ток операције, тако звано „бијење по њушци“. ЈЂаљевич је десном песницом тукао а левом држао Обалу за косу. Сељак га је с времена на време одбијао руком, као комарца, говорећи му мирно:

-— Одиђи, ЈЉаљевичу, одиђи!

— Међу очи! — рече пан Алфред, нудећи мени цигарету и Запаљену шведску жижицу.

„Даде“ му Љаљевич међу очи, даде по зубима, по носу, у грло једном, други пут, трећи, четврти, пети... Угледах крв како танким млазом цури из носа сељаку. ЈЉаљевић бије својски, све подскакује... Најзад се чује узбудљиви, страшни, гадни, одвратни плач тученога човека, и на једанпут се искривљени прсти упијају у грло шумару. Тада ђипи пан Алфред и зададе Обали један ударац, тако звани „дЧитсћ“, негде у браду — тако да се Обала, као што се каже, покри ногама и као камен паде у шибљак. Тамо га још мало шумар почасти чизмом, па. се врати к нама, ознојен, румен.

Сељак устаде одмах, пљујући крв и бришући уста рукавом од кошуље. Изиђе да чак није на образу било ни оних пет традиционалних прстију... Испљувао се, издувао, обрисао подадуле очи па стао одмотавати вођице од ступца. _

— ЈЉаљевичу, отићи ћеш у подне господину Бидерману и замолићеш га да напише тужбу против Обале за крађу дасака — рече свечано пан Алфред.

Сељак обгрли ноге спахијине.

— Молим да ми се смилујете, светли господару... поклоните ми ове даске. .

— Гле ти псине !... мајстор! — цикну шумар.

— Поклоните, милостиви господару !

— А зашто да ти поклоним, драги Обала... ј

— Први и последњи пут, милостиви господине... Ни један пут нисам до сад нити ћу од сад... Треба да начиним мртвачки сандук, а ми скапавамо од глади...

— Какав мртвачки сандук