Srpski književni glasnik

— За дечка. Син ми је умро, Војтек. — Па ти крадеш» Чак и за мртвачки сандук крадеш2

· Помисли само какав си неваљалац!...

— А одакле ћуг Одакле» — упита он чудновато брзо, смешно трупкајући ногама. — Сахрана, па попи пет рубаља, за гроб рубљу, а ми обојица већ месец дана кромпира нисмо видели. Поклоните, милостиви господине, смилујте се...

— Видећу, Обала, да ли говориш истину, да ли ти је син одиста умро. Води нас.

Сељак убаци даске у кола, ошину кљусе и пођосмо. Обала је тромо ишао поред кљусета, у раскорак, и шибао га сваки час.

· Обоје су некако посртали.

Изишли смо опет на ливаде. Предивни, подсмевајући се сваком опису, сунчев колут изишао поврх шуме. Магла се у провидним облачцима дизала к небу, само је још роса лежала на ливадама, као бели убрус.

Селанце се прибијало недалеко уз клисуру. Обалина кућа је били нова, није имала таванице над левом половином, двориште је било неограђено, а на неколико корака од куће била је мала житница састављена са шталом.

— Где је покојник» — упитасмо, заставши на обали ђубришта, које је захватало половину дворишта.

— Лежи у житници.

— Ти си жењен 2

— Нисам... удов сам.

— Води нас покојнику, покажи нам га.

Обала пође напред својим медвеђим кораком, отвори врата и пусти нас у малу, празну житницу. У једном куту било је мало накошена сена на сухом грању, а на гумну, на

простртом снопићу дугачке сламе, лежао је леш петнаестого_ дишњег момчића. На врху житнице весело су чаврљали по

гнездима врапци.

Момчић је био исто тако сух као и отац, имао је исто онако црне ноге и спљоштене пете; само му је лице било умивено, коса очешљана. У прекрштеним рукама, земљане боје, држао је крстић, издељан од дрвета. Над њим су се дизали читави стубови комараца и муха, падали му на лице, упијали

се у кутове усте. Обала оде с граном да их отера. Кад се