Srpski književni glasnik

ПИ А у ВА 815

— Винценти, не бојте се ништа... одговорићу га... не бојте се ништа... Ја ћу допасти са рендетом, па ћемо начинити врло леп сандук, само док оду кући ови пси. Доћи ћу ја, доћи ћу... После тога изиђе и, стигнувши спахију, стаде му говорити да треба казнити Обалу, али пошто он има само два јутра пескуше, за њега неће бити никаква казна кад одеу затвор. Изићи ће само гори лопов и то је све.

— Видећемо, видећемо, — а у осталом немој ми досађивати — заврши најзад пан Алфред, и нареди му да иде - пред нама.

Убрзо потом излазимо кроз старе баште на огроман насип поред језера од дваестак јутара простора. Ту нас изненада заглуши неописана ларма птица. У трстику пиште жалосно чворци, какоћу водене кокоши, звижде шљуке, деру се водени бикова, квачу скривена јата пловака, тужно припевају морске ласте; ритмично крећући крилима лебде ку"лони, детлићи кују по јеловој кори, а виско на боровим гранама васпитавају своју децу, гадно гачући, вране-мајке. Мени рекоше да останем на насипу, да гађам пловкеу “ лету, а пан Алфред и Љачевич, обишавши језеро, изгубише ми се из очију.

Чинило ми се да ме снага оставља. Легох на земљу с намером да не устајем па ма се десио земљотрес или прола_ зила кола пуна лепих дама. Реших се да гледам, лежећи на леђима, у небо, усталасане врхове борова и јела, да гледам како се од средине језера надима вода и таласи, оивичени пеном, јуре обали да полију подупираче у облику сабаља, који, прегибајући се, наслањају на воду лица и чини се да од усхићења дршћу од тајанствене једва чујне мело___дије пљускања таласа. Понекад од јачега ветра, повијају се __ танка стабла борова и личе на огромне, чудне створове.

У висини су с гакањем прелетале с дрвета на дрво вране, _ а понекад њихово гакање постане нагло, као викање за помоћ, – _ Загледах се добро и спазих повод њихове узнемирности. _ 24 На једном од највиших борова седео је дечко и дугач- за _ ком мотком обарао из гнезда младе вранчиће, који још нису

_ умели летети. Устадох и видех другога дечка који је седео |

__на земљи и хватао оборене вранчиће. Сваки час мало, ружно. : _ вранче пада на земљу као камен. Једни цркавају одмах, други