Srpski književni glasnik

816 "Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

још дижу огромне главе на голој шији и иду по трави веома занимљиво. Тада мали ловац стиже бегунце, вичући !

— А куд бежиш, лопове, куд...

Хвата га за крило и удара му главу о стабло, или му и без тога одсеца ноге, хоје шумар купује по грош пар.

Мајка врана облеће као луда, пада скоро на рамена младога смелице, хвата кљуном за његову мотку, ухвати се за гранчицу одмах више њега и лупа главом као чекићем у стабло, откида кљуном ситне гранчице и гаче промуклим, изнуреним, одвратним гласом очајања. Кад дечко избаци младунче, она пада на земњу раширених крила, отвара кљун, хоће да гаче — не може, онда само бије крилима, и скаче помахнитала, смешна, дерановим ногама, као да је прва у свом роду схватила потребу самоубиства. Кад јој побише сву децу она узлете на дрво. уђе у празно гнездо и, обрћући се у њему у круг, размишља о нечему... |

Ја опет легох на леђа. Шта ме се ово тиче» Знам да тамо негде бију громови осећаја, за које ми, цивилизовани, имамо лек у самоубиству...

..„Позавидех Обали и врани. Обоје ће-они брзо заборавити. Чиме би се утолио њихов паклени, неисцрпни, страховити, несвесни бол, кад би провели данашњу ноћ самиу својим празним гнездима, кад не би било овога божанскога, овога величанственога, доброга, најбољега од природиних закона: мудрога закона заборавар За њих живеши значи заборавиши — и добра природа им допушта да забораве одмах...

(О, ала сам им позавидео !...

Стефан ЖЕРОМСКИ.

(С пољскога превео Л. Р. КНЕЖЕВИЋ.)

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ.

ХШ ~ (6) Сањин је остао и после ручка. Нису га пустили опет због велике врућине, а кад је и она превалила, предложили су да се иде у башту и да се у хладу под багрењем пије кафа. Сањин је пристао. Осећао се врло добро. У једнолико-